Ja:
– Dobar dan. Imate li kišobran?
– Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan.
Vanja:
– Ne ne ne ne neeeee
Ja:
– Dobar dan. Imate li kišobran?
– Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan…
Vanja:
– Ne, ne, neee…
i tako u beskraj, i kikotanje na sve strane, moje i njeno.
Ih… miline…
Ma hajte molim Vas, kome to još treba!
Nedelja popodne, laganica, prebiram TV kanale, i nailazim na neki kanal, čitam i ne mogu da verujem šta piše. Vrti se nazovi špica emisije, i piše
bar nedeljom budi kući
Odmah mi naravno privuče pažnju, pogledam, televizija TV spectrum, u ponudi domaće kablovske kuće. Sačekam da počne, kad voditelj Vanja Bulić… Mislim, ovo je već dovoljno da iz momenta pritisnem dugmence na daljinskom. To naravno i uradim, nisam imala nameru da slušam ni jednu jedinu rečenicu, nego trk na net da pronađem nešto o pomenutoj emisiji, makar sliku “špice” u obliku naziva emisije napisanom preko celog ekrana belim slovima na crvenoj pozadini.
Heh, pa naravno, sad kad bolje razmislim, nisam se ni iznenadila. Ne nađoh ništa, da ponovim NIŠTA, o pomenutoj TV stanici, o emisiji naravno da i ne govorim, čak ni na online TV programima koji se ponegde mogu na netu naći, ove TV stanice naravno NEMAAAAA. I dobro je što nema. Ni kod mene je više neće biti u izboru TV kanala. Što je mnogo, mnogo je.
I na kraju lekcija:
“idem kući” – Dativ (sa značenjem kretanja, cilja)
“kod kuće sam” – Genitiv (sa značenjem mesta)
Ma pojma nemam šta mi je bilo, ja čak ni muziku ne volim na blogu.
Motam se večeras po kući, upaljen TV, i čujem ovu pesmu, i jako mi se dopadne. Čula sam je ja naravno ranije, ali sad mi je nešto baš zapela za uvo. I sad sela na net, i uz malu pomoć prijatelja evo je. Pogledajte.
Aleksandra Kovač
TiSunce na prozoru i ručak u krevetu
mi baš nismo normalni, da l’ znaš
napolju minus je a unutra proleće
ma tu specijalno je zbog nas.Radio svira ja ti ne čujem glas
nije ni važno jer za mene je spas
kad stegne tvoja ruka tu oko moga struka
tvom brodu ja sam luka sretna sam jerRef.
Ti, tako dobro stojiš mi
sutra nek nas vide svi
hej, nek puknu od zavisti
jer ti za moj osmeh krivac si
al’ si me kupio tiSlušaj me sada, mili, što bismo išta krili
viđeni smo za sretan kraj
hajdemo napolje nek prekriju pahulje sve
u sneg me baci k’o u rajA onda kući jer nas sustiže mrak
potpuno mokri smo zadatak je lak
ma skidam sve sa sebe toplo mi je uz tebe
ja pravila bih bebe s tobom jer mi
Sećate se one Tuđe nege i pomoći? E, da, stižu neke mizerne parice, no, nisam o tome htela. Stiglo je, kad ono beše, i rešenje. No, izgleda da možeš da se sa njim samo slikaš (i na slici da se rukuješ, što bi rekao jedan moj prijatelj).
Prošlog meseca (ili pretprošlog, nema ni veze) uz uplatnicu infostana stiglo je i obaveštenje kako se može ostvariti popust na komunalne usluge. “Imate pravo da plaćate manje”. Ako niste znali, pročitajte ovde.
No, nije baš sve kako tamo piše, tj. jeste, ali da biste to ostvarili treba da “rodite mečku”.
Znam ja za te popuste (i za struju btw) i raspitivala sam se i ranije da probam da to “pravo” ostvarim. E, ali da biste imali pravo na popust, morate biti vlasnik stana, što ja nisam, ili podstanar sa ugovorom, što ja takođe nisam. Stanujem u maminom stanu, ne očekuju valjda da ću mami da plaćam kiriju!
Poseta centru za socijalni rad pre izvesnog vremena, i tamo me “posavetuju” da samo promenim ime na uplatnici infostana, nije kažu to problem, imali smo takve slučajeve, to sredite, pa onda dođite, ovako je mnogo komplikovno da vi dokažete da stanujete u tom stanu. Eeej, komplikovano, a prijava stana, to ništa? Nema veze, neću da se natežem, odem ja sa kevom u Infostan, prepričam šta su mi rekli, oni nas za malo ne oteraše… “Otkud vam takva ideja, ne može to, prebacite stan na vaše ime”. Kakav ingeniozni savet, ostala sam bez reakcije. Neću bre ništa da prenosim…
Državo draga, Beograde najdraži,
ako želite da nekom pomognete, učinite svoju pomoć dostupnom. Onaj kome treba pomoć, nema vremena, živaca, snage… da se bori sa vašom birokratijom. Ili možda ja nisam dobro razumela? Možda je poenta ovoga da što manje onih koji bi trebalo da vaše uslove ispunjavaju, uopšte tu pomoć i potraže?
Stoji kesica plazma keksa (ona crvena unutrašnja, šuškava) na stolu, Vanja dolazi, pipka kesu, i pogleda me. Hoće keks. Dobro, dam joj. Odlazi, gricne jednom, i vraća se, opet pipka kesu sa keksom.
– Pa imaš već jedan, nisi pojela, pojedi prvo taj pa ću ti dati drugi.
Ona uporno, ponovo pipka kesu i gleda me. Na treće pipkanje shvatam.
– Hoćeš još jedan? Dobro, evo ti.
Uzima drugi keks u drugu ruku, odlazi do troseda, penje se, izvalila se da gleda TV, crtani je neki.
Pojma nemam jel novi korak u razvoju, moguće da jeste, ali je definitivno prvi put da uzima još jedan pre nego što je prvi pojela, ispustila, bacila ili ko zna gde zaboravila.
A ja samo da se pohvalim, tj. nju da pohvalim.
Ljubi te mama.
Od ove nedelje mama ide po Vanju u vrtić. Obično je deda dovozi, ali mama je slobodna, pa će ona.
Ljudi moji kakva sreća kad je mene videla da sam ja po nju došla. Skakanju i cičanju nema kraja. Grli me i štipa, ne pušta ruku, valjda da se uveri da sam to baš ja došla. Hm… pa sad ću ja svaki put da dolazim, kad se ona tako raduje. Ona čista otvoreno iskazana radost, baš mi je prijala.
Navik’o je deda da kad izađu iz vrtića, prvo idu na ljuljaške, a mama pojma nema, pa krenula ka taksiju koji čeka. Uuuu, pa ne biste baš da ste se našli na mom mestu, da vidite samo taj bes, tri minuta posle onolike sreće. No, rešismo to nekako, čekao nas čika sa taxijem, inače bih se i ja ljuljala.
Došli kući, motamo se tuda obe, ja sela za komp, Vanja šnjuva po sobi. U jednom trenutku, dolazi, donosi neku moju majicu i stavlja mi u krilo. Ja u rebusu, šta li sad hoće?!
U tom “pričam” sa gazdaricom, i ispričam joj “majica dogodovštinu”.
– Sad mi Vanja iz sobe donela majicu neku, izvadila iz plakara, ne znam šta hoće.
– Pa presvuci dete!
– Ma moja majica, šta ti je!
– Pa da, i treba da njoj obučeš malo tvoju, zabavljaće se sigurno…
– Iskidah se od smeha, ne bi mi ni palo napamet.
– Nemoj bre da si konzervativna, ko neka baba, nego lepo joj obuci tvoju majicu, i slikaj je…
U međuvremenu, akcija “noša” na repertoaru, a gazdarica ne da mira:
– Ivana, dal’ si obukla detetu majicu kako sam ti nalozila?
I tako, ja, naterana… obukla joj moju majicu koju mi je donela. A majica, vidite već, ko bi rekao da nije njena haljina.
I sad, dok ja pripremam ove slike i stavljam na blog, donosi mi, ovog puta moju haljinu.
Ajd vi sad gledajte, a mi odosmo da se opet presvlačimo.
Pregledam na StatCounter-u ko je sve bio, i zapne mi za oko ova pretraga
moje je dete ometeno u razvoju
Često mi dolaze posetioci na ovakve ili slične pretrage. Odem na tu stranicu, i nađem pri dnu strane jedan interesantan pdf.
Evo jednog dela teksta koje je pisala majka deteta ometenog u razvoju.
Znam za jednu majku koja je u detetovoj dvanaestoj godini shvatila da ju je dete svo vreme slušalo i čulo, samo nije bilo fizički sposobno da joj to stavi do znanja . Kakvo neizmerno zadovoljstvo su doživeli to dete i majka, kada su posle dvanest godina shvatili da mogu da komuniciraju.
iz članka Šta je potrebno svakom detetu sa posebnim potrebama, Mikola Svarnuk, roditelj, Liviv, Ukraina
Pogledajte ceo članak OVDE
I treba li da Vam kažem da plačem, jedva vidim ekran od suza…
Htela sam ja da dodam još po koju reč na ovo, ali ne mogu, ne da mi MOJE dete ometeno u razvoju, Mora da se igra…
Ljudi, MNOGO sam ponosna!
Hvala Vam što ste tu, i što čitate ove moje redove.
Oduvek sam volela da čitam knjige iz popularne psihologije. Tamo sam prvi put naišla na ovaj izraz, i shvatila njegovo značenje i značaj pomenutog pojma.
Ja sam još kao klinka imala tu osobinu. Tek sam kasnije prepoznala da je to baš odlaganje zadovoljstva. Naravno, u pitanju su ona obična sitna zadovoljstva, tipa, prvo uradim domaći pa onda idem napolje, ne kupujem prvu stvar koja mi se svidi nego obiđem pola grada, više volim fil od torte, pa prvo pojedem koru… To bi trebalo da je dobra osobina, i znak zrelosti.
Pročitajte ovde ponešto o tome. Na engleskom je, ne nađoh nikakvo objašnjenje na srpskom.
I tako, ja u poslednje vreme odlažem neka zadovoljstva, ne svojom željom ili odlukom, kako bi to “po definiciji” odlaganja zadovoljstva bilo, već zbog sticaja raznih okolnosti.
E pa, dragi moji psiholozi, nemojte da posle ispadne da odloženo zadovoljstvo nije veće od onog koje bi bilo da se trenutno “konzumira”…
Ja volim da gledam F1, i trenutno su na TV-u kvalifikacije za sutrašnju trku.
I Vanja voli, prilepi se uz TV. Ali ono što me potaklo da vam ovo napišem, jeste da ona kapira da su to automobili. Ide po sobi u krug i bez prestanka viče “brrrrrrrrrrrrrrr brrrrrr brrrrrrrrrrrr”, zatim odlazi i u gomili igračaka pronalazi neki kamiončić.
Setila sam se jednog događaja od pre nekoliko godina. Leto, neko takmičenje u plivanju na TV-u, i devojčica od kumova koja je tad imala oko godinu ipo kad je videla bazen kaže “pljus pljus”. Meni je bilo potpuno fascinantno da tako malo dete kad vidi na TV-u neku akciju, može da shvati šta je zapravo u pitanju. I eto, doživeh sad to od Vanje.
Mrzim, ali najviše mrzim, kad nekog treba da proveravam da li je dobro uradio SVOJ posao.
Juli je već, traba da overim zdravstvene knjižice, na poslu, jel da… Krećem put kadrovske službe, na hodniku srećem “jednu g-đu” koja tu radi, kaže mi da ona koja radi overavanje knjižica nije tu, nego da odem “tu i tu” da pozovem “onu drugu” da mi to uradi, ona menja “onu prvu”, odmori su, znate…
Ok, odlazim ja “tu i tu”, kucam, ulazim.
-Dobar dan.
-Dobar dan. Kaži.
-Htela sam da overim knjižice.
-Aha, odgovara nevoljno “ta i ta” – ajde ostavi ih pa dođi za 20 minuta.
Izlazim, nisam baš tako planirala, ali ajde, nema veze.
Vraćam se posle 40, da budem sigurna da je odrađeno, ulazim, “ta i ta” u nekoj “gužvi” sa jednom strankom i telefonira. Ponudim se da izađem i sačekam, a ona, telefonirajući, uzima sa stola dve knjižice i daje mi ih u ruke. Zadržavam se razgovarajući par minuta sa “onom prvom gospođom”, uredno stavljam knjižice u tašnu, ne pogledavši.
E to je bila moja greška. Ali, naravno, nisam ja toga još uvek svesna.
Izlazim, krećem kući pošto sam sve današnje obaveze završila. Svratila da obavim još ponešto, zvoni mi mobilni. Već zamišljam ko bi mogao biti, pogledam, vidim zovu sa posla. U čudu sam, javljam se. Gospođa “ta i ta”.
-Uzela si pogrešne knjižice, evo ih tvoje ostale na stolu.
Eej, ja uzela! Ona mi ih dala u ruke! Ni izvini, ni ništa! Još je očekivala da ću se ja odmah vratiti, što naravno meni nije ni na kraj pameti, može tek sutra da ih dobije.
I tako, sad ja ne znam na koga da budem više besna, da li na “tu i tu” koja nije svoj posao odradila kako treba, ili na sebe, što nisam proverila da li je ona svoj posao odradila kako treba!