Danas je prvi put u vrtiću sama jela kašikom.
Više je završilo po duksu, pantalonama, kosi, stolu nego u ustima, ali uspevalo joj je da kašikom zahvati hranu, donese je do usta (kašiku zajedno sa sadržajem), pogodi usta i pojede. Malo kašikom, malo više rukama, tek ručak je danas pojela sama.
by Aleksandra Radović
Vešto skrivam tvoj lik od ljudi pomalo zlih,
k’o trn u oku sreća je za njih.
I nije mi teško jer znam…
sa tvog su mi lica dar i suze i smeh…
za dušu su lek oduvek!Prste sklopim u dlan pred novi dan…
Željo jedina, dobro znaj daČuvam te…
Ne dam nikom da te dira
Na dlanu si moja tajna urezana!Čuvam te…
Gde god krenem imam te.
Na dlanu si ti moja linija života, ljubavi…
Razbila je prvu čašu.
Vala je i red bio, dosta je mama pazila.
Uplašila se, ali ne mnogo, samo se malo štrecnula i pogledom po podu tražila čašu koja je nestala.
Ni manje čaše ni više stakla.
Rasula se u param-parčad, kao da je šoferšajbna –
da ne kažem vetrobransko staklo.
Živeli.
I još sto čaša razbili. Šta ima veze.
Jutros kad smo se probudile, kažem joj ja
– Srećan ti rođendan!
a ona se radujeee, i nešto pokušava da ponovi što liči na “adidin” i uporno gleda u moja usta, traži da joj ponovim. Onda opet cika. I tako sto puta negde za 15-ak minuta.
Odlazi u vrtić. Tamo je žurka.
U uobičajeno vreme, dolazim po nju, kaže mi N. (jedna od njenih defektologa) – Ona tačno zna da je danas neki specijalan dan, sa svima se ljubi i grli, i “podmeće” se da je ljubimo. Čak je dala i da joj “izvučemo uši”, što ni malo ne liči na nju.
– Zna. – kažem ja i ispričam joj jutarnju dogodovštinu.
Dođite na tortu, napunila sam 6 godina.
Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…
Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.
Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.
Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…
Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.
– Mama, jel mogu viršle.
– Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
– Ali ja bih ove.
– Te ne možeš.
– Zašto?
– Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.
Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.
Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.
Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.
Nisam više videla pacove.
Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.
I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.
Dajmo se u pamet.
Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.
Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.
Stay tuned…
Pola četiri, izlazimo iz vrtića, desetak metara ispred nas, mama sa troje dece, upravo su izašli iz dvorišta vrtića. Devojčica ima manje od dve godine, i još jedna devojčica i dečak, otprilike iste starosti kao Vanja. Dečak vidi Vanju i mene i zastaje, malo se vraća, da pogledom pozdravi Vanju. Drugo dvoje se takođe okreću. Vanja počinje da ciči i skače od sreće.
Krećemo prema taksiju koji nas čeka na ćošku, i oni kreću za nama. Vanja stalno zastajkuje, kao da bi pričekala da i oni pođu zajedno sa nama. Nas dve mame razmenjujemo par rečenica.
Stižemo do taksija, čika, koji nas inače često po podne vraća kući, otvara nam vrata, a Vanja zastaje, hvata devojčicu za rukav, pokušava da je poljubi. Klinci se razumeju bez ijedne reči. Mama takođe shvata da bi Vanja da poljubi devojčicu, i kaže joj da Vanji dozvoli da je poljubi. Njih dve se međusobno izljubiše. Vanjin poljubac doduše izgleda samo tako što će zagnjuriti glavu, ali uredno dopušta devojčici da i ona nju poljubi.
Ulazimo u auto, a dečica nam mašu.
Flashback from childhood