Posted in Dogodovštine

Novčanik

Vraćamo se kući iz vrtića. Kad smo stigli već skoro do kuće, Vanja dira moju tašnu, vidim pokušava da otvori. Taman je vreme da se potraže pare da se plati taxi (G. koji dolazi po nas svako popodne). Pošto sam danas pravo sa faksa, ne uzimam novčanik, krupniji apoeni stoje u posebnoj pregradi tašne. Ali ne, Vanja uzima novčanik, otvara ga, i pruža mi u ruku. Ja skapiram. Svaki dan kad budemo otprilike na tom mestu, ja uzimam novčanik, pa je rešila da mi pomogne. Uzmem ja novčanik koji mi je pružila, pogledam unutra, zatvorim ga. Ona ga  uzima od mene, i vraća u tašnu.

Ovakve stvari, koje nauči samo gledajući, mnogo su važne.

A sad jedan flashback from childhood.

Benzinska pumpa na početku Smederevskog puta, kod skretanja za Mali Mokri Lug. Krenuli smo “na plac kod Davida” i svratili po benzin. David je sin mamine školske drugarice, stariji od mene cela dva dana, i moj najbolji drug iz detinjstva. U kolima osim Davida i mene (koji u trenutku događanja imamo po 4-5 godina) su Davidovi roditelji, i baba i deda. Sipan je benzin, i zafrkavaju se (super su porodica, mnogo ih volim), kao niko neće da plati. U jednom trenutku David će: “Deda, daj pare, ja ću da platim!”

Ovo je ujedno i tribute Davidivom tati, koji od pre nekoliko dana nije više sa nama. Pozdrav Tata Vajti.

Posted in Beograd, Dogodovštine, O meni, Vrtić

Pacovi i ostale domaće životinje

Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…

Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.

Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.

Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…

Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.

– Mama, jel mogu viršle.
– Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
– Ali ja bih ove.
– Te ne možeš.
– Zašto?
– Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.

Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.

Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.

Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.

Nisam više videla pacove.

Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.

I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.

Dajmo se u pamet.

Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.

Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.

Stay tuned…

Pretraživali ste:

    domace zivotinje u vrticu (13)
Posted in Dogodovštine, O meni

Flashback from childhood: Brzalice

Obdanište. Imam 6 godina. Priprema se oproštajna priredba pred polazak u školu. Traži se ko će biti voditelj programa. Od dece, podrazumeva sa.

Background: u ona davna vremena, najpopularnija voditeljka je bila Dunja Lango, čiji je sin, Istok, išao sa mnom u obdanište.

Naravno, svako bi da najavljuje program, da se bar malo nađe u ulozi koju ima pomenuta ekstra popularna voditeljka. Vaspitačice se dosetile, da nas klince testiraju. Izgovaramo brzalice. Jednu prostu.

Na vr’ brda vrba mrda.

I uglavnom se svi spetljaše, nas troje (dve devojčice i jedan dečak) ostali u “užem izboru”. Na kraju, posle druge brzalice, ne sećam se koja je bila, izabraše mene.

A ja, mislila sam da sam najvažnija na svetu u tom trenutku. I bila sam.

Malo research-a na netu dovodi me do brzalica na 108 jezika

Najveću zbirku brzalica na srpskom pronađoh na sajtu Zmajevih Dečjih Igara i tu mi se upali lampica da sam link na ovaj sajt negde već videla. Pa da, naravno, kod Eniaca, pod My Work (his work, da se razumemo).

EDIT: dodate slike (klik na sliku za veću)

Ja sam ova sa kikicama, skroz desno u prvom redu, pevam nešto. Dragi gledaoci... Skeč sa telefonom, na engleskom... Dečak iza mene je Istok Lango :)

Posted in Beograd, Dogodovštine, O meni

Flashback from childhood

Pojma nemam što, setih se ovoga.

Imam oko 3 ili 4 godine. Imam manje od 4 godine, jer se tad rodio moj brat od ujaka, a ovo je bilo pre toga. Preko nedelje sam kod Babe i Dede. Lokacija centar, 29. novembra 29. Svakog dana idem sa Dedom pre podne na Kališ. Peške. Nije to baš blizu, sad bi me mrzelo, priznajem. Posle Doma Armije idemo ulicom Braće Jugovića. Na uglu sa Dobračinom je Banka. Ima reklamu u obliku kocke koja se okreće oko svoje velike dijagonale. Piše na njoj nešto.

– Deda, šta je ono? – pokazujem prstom.
– Reklama.
– Kakva reklama?
– Kocka koja se okreće.
– Deda, a šta piše?
– Privredna Banka Sarajevo.
Nastavljamo do Kališa.

Petak popodne, idemo kući. Na Novi Beograd. Prolazimo kolima ulicom Braće Jugovića.

– Tata, vidi Privredna Banka Sarajevo.
– Otkud znaš?
– Pa piše na kocki.
– Jel?
– Da, pročitao mi Deda.