Vraćamo se kući iz vrtića. Kad smo stigli već skoro do kuće, Vanja dira moju tašnu, vidim pokušava da otvori. Taman je vreme da se potraže pare da se plati taxi (G. koji dolazi po nas svako popodne). Pošto sam danas pravo sa faksa, ne uzimam novčanik, krupniji apoeni stoje u posebnoj pregradi tašne. Ali ne, Vanja uzima novčanik, otvara ga, i pruža mi u ruku. Ja skapiram. Svaki dan kad budemo otprilike na tom mestu, ja uzimam novčanik, pa je rešila da mi pomogne. Uzmem ja novčanik koji mi je pružila, pogledam unutra, zatvorim ga. Ona ga uzima od mene, i vraća u tašnu.
Ovakve stvari, koje nauči samo gledajući, mnogo su važne.
A sad jedan flashback from childhood.
Benzinska pumpa na početku Smederevskog puta, kod skretanja za Mali Mokri Lug. Krenuli smo “na plac kod Davida” i svratili po benzin. David je sin mamine školske drugarice, stariji od mene cela dva dana, i moj najbolji drug iz detinjstva. U kolima osim Davida i mene (koji u trenutku događanja imamo po 4-5 godina) su Davidovi roditelji, i baba i deda. Sipan je benzin, i zafrkavaju se (super su porodica, mnogo ih volim), kao niko neće da plati. U jednom trenutku David će: “Deda, daj pare, ja ću da platim!”
Ovo je ujedno i tribute Davidivom tati, koji od pre nekoliko dana nije više sa nama. Pozdrav Tata Vajti.