Vraćamo se kući iz vrtića. Kad smo stigli već skoro do kuće, Vanja dira moju tašnu, vidim pokušava da otvori. Taman je vreme da se potraže pare da se plati taxi (G. koji dolazi po nas svako popodne). Pošto sam danas pravo sa faksa, ne uzimam novčanik, krupniji apoeni stoje u posebnoj pregradi tašne. Ali ne, Vanja uzima novčanik, otvara ga, i pruža mi u ruku. Ja skapiram. Svaki dan kad budemo otprilike na tom mestu, ja uzimam novčanik, pa je rešila da mi pomogne. Uzmem ja novčanik koji mi je pružila, pogledam unutra, zatvorim ga. Ona ga uzima od mene, i vraća u tašnu.
Ovakve stvari, koje nauči samo gledajući, mnogo su važne.
A sad jedan flashback from childhood.
Benzinska pumpa na početku Smederevskog puta, kod skretanja za Mali Mokri Lug. Krenuli smo “na plac kod Davida” i svratili po benzin. David je sin mamine školske drugarice, stariji od mene cela dva dana, i moj najbolji drug iz detinjstva. U kolima osim Davida i mene (koji u trenutku događanja imamo po 4-5 godina) su Davidovi roditelji, i baba i deda. Sipan je benzin, i zafrkavaju se (super su porodica, mnogo ih volim), kao niko neće da plati. U jednom trenutku David će: “Deda, daj pare, ja ću da platim!”
Ovo je ujedno i tribute Davidivom tati, koji od pre nekoliko dana nije više sa nama. Pozdrav Tata Vajti.
Ситнице које чине децу, и веома изненаде у смислу „види шта моје дете зна“. Деца су благо!
Ja nemam taj takav pogled na svoje dete, sve naučeno je mukotrpno ‘zarađeno’, pa onda kad mi ovako nešto pokaže, najiskrenije se oduševim!
Posle puno ponavljanja iste radnje ili pokreta stvara se “engram” koji je jako bitan, a narocito kod spoortista…
Jasno mi je koliko je tebi bitna reakcija 😛
Super je to.
A lepa je i prica o tati tvog druga…
Svaka čast 🙂
Znači uči posmatranjem, što je velika stvar. Znaš kako to da iskoristiš.
e znaš šta još radi, a da joj niko nije pokazao: spušta poklopac na wc šolji.
neki to ceo život ne nauče 😛
Iz nekog razloga, nešto što sam ceo život radila najnormalnije morala sam da učim pre par godina iz početka. Znam kakav je taj osećaj kad napraviš korak mali za čovečanstvo, ogroman za tebe. Bravo Vanja :*
bravo, vanjuska! obozavam te male iznenadne stvari. to su najljepsi pokloni!
Verujem u svaku rec koju si napisala. Mogu misliti koliko je truda ulozeno? Pa onda pomislim na decu koja nemaju probleme a nece, pa poludim skroz..
Svaki put kad citam vas blog cekam nesto tako. Da se utvrdim u veri korak po korak ali stalno napred. Svaki covek tako uci, prvo gleda pa ponavlja. Ne svaki mora da trci, nekad taj mali koracic vise znaci i raduje. Meni uvek srce raste kad citam o malim koracima velikog znacaja:D