Posted on Leave a comment

Da te volim…

Jedna pesmica za nedelju popodne.

Da te volim – Aleksandra Kovač

Ti si moja ljubavna pesma
moja prva misao
kad me jutro probudi
ti si potreba i smisao.

Ti si tim za koji oduvek
iz sve snage navijam
mnoge žene lude za tobom
a ti meni pripadaš.

Da te volim, malo je reći
ti si moj par pod zvezdama
i ja nista ne bih znala o sreći
da te jos nisam pronašla.

Ti si moja životna ljubav
neko ko me zagreva
kad je hladno i svuda je tama
ti si svetlost jedina.

I mada znam da ponekad sumnjaš
iz nekih starih razloga
ti si poslednji na ovom svetu
koga bih ikad izdala.

Posted on 1 Comment

Uzmi boje

Uz ovo vruće nedeljno popodne…

Neverne bebe “Uzmi boje”

Senke naših dana miluju ti kosu, jesen priča
Gde smo bili juče a gde smo sutra – ko me pita…
Pokloniću ljubav i sve one zlatne godine
I sanjaću budna za sva ona jutra gde smo nekad hteli…

Uzmi boje
I nije važno da l’ su moje ili tvoje
Pa pokaži da l’ negde sunce opet rađa za nas dvoje…
Možda ti i ja nismo rođeni za nas…

Previše je reči pobeglo bez stida kad se zbroje
Zar je tako teško preko svega preći
Uzmi boje…

Uzmi sivu i zlatnu i naslikaj neki novi dan
Još korak se znamo
Dodirnuli smo nebo i hodali kroz snove…

Posted on 2 Comments

Vlado se ne zaboravlja

Ne pamtim od kad nismo slušali Vladu Georgieva (ovde sam garantovano promašila padež, molim ‘pismene’ da mi dojave kako treba), ne puštaju ga nešto na ovim ‘muzičkim’ televizijama. Malopre, na nekoj takvoj, kreće stari spot Anđele.

Treba li da vam kažem da je pesmu odmah prepoznala, i precičala je do kraja, a onda kukala što se završila, i počela neka druga.

https://youtu.be/nMP7YdzqnDU

Nije moguće embedovati u post, kliknite na link.

Posted on 3 Comments

Pamtim

Pamtim by Tanja Banjanin

Sećam se ulice i kiše koja počinje.
Još čujem korake, još kao da je živo sve.
Dugo sam stajala, kad leđa si okrenuo.
Znala sam šta je to, nebo se srušilo.

Pamtim, kao juče da bilo je.
Pamtim, a prošle su godine.
Ta stranica u priči koja boli,
Kad se ode, a još se voli.
Za sve sada prekasno je,
Zar ne?

Pamtim i još uvek u mom si snu.
Pamtim, isti bol još je tu.
Ta stranica u priči koja fali.
Da l’ smo jedno drugome dali sve?
Bolje moglo je, zar ne?

Nisam razumela,
Ne umem da zaboravim taj prekinuti film.
Jos uvek borim se sa tim.
Dugo sam stajala kad leđa si okrenuo.
Znala sam šta je to, nebo se srušilo.

Pamtim, kao juče da bilo je.
Pamtim, a prošle su godine.
Ta stranica u priči koja boli,
Kad se ode a još se voli.
Za sve sada prekasno je,
Zar ne?

Pamtim i još uvek u mom si snu.
Pamtim, isti bol još je tu.
Ta stranica u priči koja fali.
Da l’ smo jedno drugome dali sve?
Bolje moglo je…

Posted on 8 Comments

Pusti mi ovaj CD

Pre neki dan sam snimala neki disk sa muzikom jednoj drugarici, i stavila ga u trpezariju na neku policu, pored tašne, da ga ne zaboravim kad krenem u ponedeljak.

Došla Vanja malopre, mota se okolo, kad u jednom momentu donosi mi taj disk, pruža mi da uzmem. Disk je u onim papirnim ‘gaćama’.
Kažem joj – to je disk, neka muzika, nećemo sad.
Ona se ljuti, okreće ga, i pokušava da otvori “gaće”, ne uspeva joj.
Ponovim – nećemo sad to.
Pipka zvučnike, ja se malo začudim, ali to obično radi kad hoće da joj pustim neke spotove, youtube je omiljena zanimacija.
U sledećem trenutku, uzima mi ponovo disk, i prinosi kompu, tačno na mesto gde su dvd i cd uređaji.

Kad se ne sruših.

I tako sad slušamo Eminu Jahović i Sašu Kovačevića.
Pesmu je iz momenta prepoznala, iako nije spot, nego samo audio zapis. Izvol’te vi spot.

Posted on 3 Comments

Muzička radionica za decu sa autizmom

Od pre četiri godine postoji muzička radionica za decu sa autizmom. Pročitajte o tome.

Umeće življenja

Pesma za gusara, šmizlu i vilenjake

Dva Ognjena, Igor, Nemanja, Nikola, Aleksandra i Jovana pronašli su svoju „muzu” u Kseniji Mirković, koja je pre četiri godine pokrenula Muzičku radionicu za autističnu decu

Oni su tu, među nama, u skrovitoj tišini svog sveta zaklonjeni od zlih pomisli i grubih reči koje bi ih mogle povrediti. Prepoznajemo ih po pogledu: nikad se ne ukršta s našim, već beži nekuda u stranu, u daljinu, nezainteresovan, miran, taman i spor kao duboka ravničarska reka, ponekad usplahiren kao prestrašena ptičica uhvaćena u zamku.

„Vilinska deca” su kao neobrađeni dragulji, spolja grubi i naoko nepristupačni, iznutra beskrajno lepi, nežni i dragoceni. Na žalost, do te ranjive unutrašnjosti je teško dopreti, teže nego do pravih dijamanata. Mali „vilenjaci” sami ne umeju da probiju tu nevidljivu ljušturu koja ih odvaja od ostatka sveta, i najčešće život provedu usamljeni i izopšteni, noseći svoju različitost – autizam – kao žig nedodirljivih.

Naravno, do ovakvih rezultata ona i njena „raspevana osmorka” nisu došli ni lako, ni brzo. Lepa, sitna i žustra mlada žena ogromnih tamnih očiju, nepokornih i strogih, polako, strpljivo i odlučno je gradila prolaz do svojih ćudljivih štićenika, dece koja ne vole promene, plaše se nepoznatog, teško prihvataju bilo kakvo odstupanje od rutine i začas se uznemire, ne umeju apstraktno da razmišljaju, pa svaki iskaz shvataju bukvalno. Čim je, međutim, veza uspostavljena, i mala družina naučila šta se od nje očekuje i kako to da postigne, sve je išlo lakše.

pročitajte ceo tekst

Posted on 5 Comments

Srešćemo se opet

Bila nam je danas Škrabalica u gostima. Baš je odavno nismo videli.

A Vanja je večeras za vas odabrala ovu pesmu.

https://youtu.be/NL1BUHauB2I

Karolina Gočeva – Srešćemo se opet

Već odavno ja ne znam
I ne uspevam
Da ne mislim na tebe
Kad oči zatvaram
Gde si sad
Dok šaljem ti san?

Već odavno mi
svako jutro ispiše
Na jastuku od čežnje
isto pitanje
Gde si sad?
Dal mislis na nas?

Ne znam kako ti je
Kad te druga pokrije
Il te prazna postelja
Na naše vreme podseća?

Samo znam
Srešćemo se opet
Negde ti i ja
Kad zvezde nam se sklope
Kao nekada

Pogledom priznaću ti sve
Da nisam šiva bez tebe
I šta mogu?
To je jače od mene!

Zna li iko šta to
Ljubav natera
Da vine se u nebo
Kao ptica mahnita
Pa bez razloga
Drugome sleti na dlan

Sve poljupci na svetu
Grade mostove
Gde duše jedna drugoj
U susret dolaze
A moja je
Na pola puta već čeka te

Pod kožom te
još uvek čuvam
i predosećam

Srešćemo se opet…

Posted on 6 Comments

Neverne bebe

Stoji mi ova pesma danima, nedeljama, mesecima u draftu. Mislila sam da je nećete nikada videti. Zašto? E pa zato, ne pitajte me to, sada valjda više nije ni važno.
A onda, slučajno, gledajući Stat Counter, kako to radim svakog dana, vidim jednu posetu sa nepoznatog bloga. Šaptač snova.
Vidim tamo reči ove pesme. I ijekavicu. I knedla mi u grlu zastane, samo sam se nečeg prisetila. Jedan potpuno lični utisak, od pre mnooogo godina i jedna ijekavica koja mi je tada puno značila.

Poslušajte.

Neverne Bebe – Da ima nas

Korak iznad duge, tanka linija
opet svoje misli govorim na glas
koliko li ću puta oterati strah
samo da si tu i da ima nas

Prečicom od snova, korak ili dva
koliko je samo kilometara
pravim te od svega što mi neko da
nek dobar vetar snove pogura

Ref.
Pogledaj u sunce, iznad oblaka
to što tamo vidiš to smo ti i ja
pogledaj u nebo, pogledaj u san
to se zove ljubav to smo ti i ja

Opet svoje misli pricam na sav glas
ponekad o sreći i da li ima nas
sve dane tvoje kupiću
bas sve reči što se nikad ne čuju
sve dane što nam dušu spajaju
toliko te volim samo budi tu

Posted on 1 Comment

Ja bih te sanjala

Vanja je danas za Vas izabrala ovo.

Ja bih te sanjala – Negative

Da nema sunca ni meseca,
ja mogla bih.
Da nema vode ni vazduha,
ja mogla bih.

Da nema stiha ni tonova,
ja mogla bih.
Ali, da nemam tebe,
šta bih tada ja?!

I da imam gde da odem,
ja ne bih otišla.
Da imam šta da kažem,
ja bih ćutala.

I da nekom drugom mogu,
ne bih mu pevala.
Jer da nemam tebe,
šta bih tada ja?!

Ja bih te sanjala,
Ja bih te sanjala,
Od snova te pravila,
Jer ako postojiš ti,
Postojim i ja…