Modistkinja

Ranije još, kad sam jednom došla po Vanju u vrtić, bio je negde april, pitala me defektolog da li Vanja sama sebi bira šta će da obuče. Ja se zgranula, pomislim, otkud joj to, odgovorim odrečno, a ona mi opiše ‘normalni’ tok njihove igre.

Slažu se uklapalice, to su one puzzle što svaki delić ima drškicu da bi se lakše uhvatio, oblače se dečak i devojčica. Kad god ona dobije dečaka, a neko drugi devojčicu, ljuti se. Kad joj se pokaže, uspeva da namesti majicu i pantalonice tamo gde treba. Kad uspe, voli da je pohvale. Kad ne uspe, ljuti se. U setu postoji nekoliko varijanti oblačenja za dečaka i za devojčicu. Jasno pokazuje da joj se ne dopada neka majica za žutim tufnama, nju i kad uspe lepo da namesti, i pored pohvale, i dalje se ljuti, kad uspe da namesti ciklama majičicu, raduje se. Definitivno pokazuje šta joj se dopada a šta ne.

E pa jutros, jedna slična dogodovština. Samo što se probudila, još je u pižami. Uzima me za ruku i vodi u sobu. Tamo na TA peći neki njeni duksevi se suše. Bira jedan od njih, roze sa belim rukavima, ja pomislim da hoće da se obuče. Pitam je to. Buni se, nije to. Onda uzima duks, stavlja ga na mene, taman kako bi izgledalo da sam ga ja obukla, lepo mi namesti kragnu tik do vrata, a rukave duž ruku, ali pošto je duks njen, mali je, naravno. Pritom ja imam crnu majicu, i roze donji deo trenerke, valjda je pomislila da se to ne slaže, nego da mi treba nešto roze.

A nedelja je danas, dolazi baba, i donosi neki časopis. Vanja obožava da lista časopise, i mnoge stvari u njima prepoznaje. U današnjem broju, svaki put se dugo zaustavlja na strani sa odevnim predmetima, džemperi, jakne i čizme.

Eto, samo da vam ispričam, kako se mi modiramo. A nije nam to novitet, sećate se ove moje majice?

Pretraživali ste:

    MODISTKINJA (12)

Kakav radostan dan…

Od ove nedelje mama ide po Vanju u vrtić. Obično je deda dovozi, ali mama je slobodna, pa će ona.

Ljudi moji kakva sreća kad je mene videla da sam ja po nju došla. Skakanju i cičanju nema kraja. Grli me i štipa, ne pušta ruku, valjda da se uveri da sam to baš ja došla. Hm… pa sad ću ja svaki put da dolazim, kad se ona tako raduje. Ona čista otvoreno iskazana radost, baš mi je prijala.

Navik’o je deda da kad izađu iz vrtića, prvo idu na ljuljaške, a mama pojma nema, pa krenula ka taksiju koji čeka. Uuuu, pa ne biste baš da ste se našli na mom mestu, da vidite samo taj bes, tri minuta posle onolike sreće. No, rešismo to nekako, čekao nas čika sa taxijem, inače bih se i ja ljuljala.

Došli kući, motamo se tuda obe, ja sela za komp, Vanja šnjuva po sobi. U jednom trenutku, dolazi, donosi neku moju majicu i stavlja mi u krilo. Ja u rebusu, šta li sad hoće?!

U tom “pričam” sa gazdaricom, i ispričam joj “majica dogodovštinu”.

– Sad mi Vanja iz sobe donela majicu neku, izvadila iz plakara, ne znam šta hoće.
– Pa presvuci dete!
– Ma moja majica, šta ti je!
– Pa da, i treba da njoj obučeš malo tvoju, zabavljaće se sigurno…
– Iskidah se od smeha, ne bi mi ni palo napamet.
– Nemoj bre da si konzervativna, ko neka baba, nego lepo joj obuci tvoju majicu, i slikaj je…

U međuvremenu, akcija “noša” na repertoaru, a gazdarica ne da mira:

– Ivana, dal’ si obukla detetu majicu kako sam ti nalozila?

I tako, ja, naterana… obukla joj moju majicu koju mi je donela. A majica, vidite već, ko bi rekao da nije njena haljina.

Mama, kakva je ovo majica Ima neku mašnicu

A ovo dole, šta je, neki leptirić? I šta sad, jel dosta više slikanja...

Dobro ajde, ali samo još jednom, daj sad vode

I sad, dok ja pripremam ove slike i stavljam na blog, donosi mi, ovog puta moju haljinu.
Ajd vi sad gledajte, a mi odosmo da se opet presvlačimo.