Posted in Blog, Opšte

Back on track

Možda mi je ovo poklon za rođendan? Ko će ga znati.

Uglavnom, volela sam vreme provedeno tamo, i baš mi je nedostajalo.

Nedostajalo mi je blog-related mesto za razmenu mišljenja. Blog kao centralna tema, pa usput još o ovome i onome. Igrice.

I bloger je društveno biće. Ovako kad sam solo, nemam interakciju koju sam nekad imala.

Kad se ugasilo svetlo, kad je neko napravio kuršlus (sad da zovem Joe-a upomoć) ugasilo se društvo. Ustvari, ugasilo se mesto na kom se druuštvo skupljalo. Odosmo, kud koji.

I onda, juče, sedimo na real kafici nas četiri ex 381 blogera, i u onako potpuno opuštenoj atmosferi, pomenusmo neke. Ako ste štucali, sad znate šta je bilo, a ako niste, vas nismo pominjali.

Jedan koga jesmo pomenuli, objavio je jutros, posle dosta vremena post. Da li je to znak? Moguće.

I tako, sad je back on track. Moje malo mesto za skupljanje pozitivne energije, mesto na koje sam se sklonila kad su neke moje bure počele, mesto sa kog sam crpela snagu, mesto na kom sam nalazila pomoć.

Hvala nekom ko se usudio da proba da vrati stvari na svoje. Ko je neko, neću vam reći. Hvala ti, neko, na divnom poklonu.

Posted in Dogodovštine

Kakav radostan dan…

Od ove nedelje mama ide po Vanju u vrtić. Obično je deda dovozi, ali mama je slobodna, pa će ona.

Ljudi moji kakva sreća kad je mene videla da sam ja po nju došla. Skakanju i cičanju nema kraja. Grli me i štipa, ne pušta ruku, valjda da se uveri da sam to baš ja došla. Hm… pa sad ću ja svaki put da dolazim, kad se ona tako raduje. Ona čista otvoreno iskazana radost, baš mi je prijala.

Navik’o je deda da kad izađu iz vrtića, prvo idu na ljuljaške, a mama pojma nema, pa krenula ka taksiju koji čeka. Uuuu, pa ne biste baš da ste se našli na mom mestu, da vidite samo taj bes, tri minuta posle onolike sreće. No, rešismo to nekako, čekao nas čika sa taxijem, inače bih se i ja ljuljala.

Došli kući, motamo se tuda obe, ja sela za komp, Vanja šnjuva po sobi. U jednom trenutku, dolazi, donosi neku moju majicu i stavlja mi u krilo. Ja u rebusu, šta li sad hoće?!

U tom “pričam” sa gazdaricom, i ispričam joj “majica dogodovštinu”.

– Sad mi Vanja iz sobe donela majicu neku, izvadila iz plakara, ne znam šta hoće.
– Pa presvuci dete!
– Ma moja majica, šta ti je!
– Pa da, i treba da njoj obučeš malo tvoju, zabavljaće se sigurno…
– Iskidah se od smeha, ne bi mi ni palo napamet.
– Nemoj bre da si konzervativna, ko neka baba, nego lepo joj obuci tvoju majicu, i slikaj je…

U međuvremenu, akcija “noša” na repertoaru, a gazdarica ne da mira:

– Ivana, dal’ si obukla detetu majicu kako sam ti nalozila?

I tako, ja, naterana… obukla joj moju majicu koju mi je donela. A majica, vidite već, ko bi rekao da nije njena haljina.

Mama, kakva je ovo majica Ima neku mašnicu

A ovo dole, šta je, neki leptirić? I šta sad, jel dosta više slikanja...

Dobro ajde, ali samo još jednom, daj sad vode

I sad, dok ja pripremam ove slike i stavljam na blog, donosi mi, ovog puta moju haljinu.
Ajd vi sad gledajte, a mi odosmo da se opet presvlačimo.