Ranije još, kad sam jednom došla po Vanju u vrtić, bio je negde april, pitala me defektolog da li Vanja sama sebi bira šta će da obuče. Ja se zgranula, pomislim, otkud joj to, odgovorim odrečno, a ona mi opiše ‘normalni’ tok njihove igre.
Slažu se uklapalice, to su one puzzle što svaki delić ima drškicu da bi se lakše uhvatio, oblače se dečak i devojčica. Kad god ona dobije dečaka, a neko drugi devojčicu, ljuti se. Kad joj se pokaže, uspeva da namesti majicu i pantalonice tamo gde treba. Kad uspe, voli da je pohvale. Kad ne uspe, ljuti se. U setu postoji nekoliko varijanti oblačenja za dečaka i za devojčicu. Jasno pokazuje da joj se ne dopada neka majica za žutim tufnama, nju i kad uspe lepo da namesti, i pored pohvale, i dalje se ljuti, kad uspe da namesti ciklama majičicu, raduje se. Definitivno pokazuje šta joj se dopada a šta ne.
E pa jutros, jedna slična dogodovština. Samo što se probudila, još je u pižami. Uzima me za ruku i vodi u sobu. Tamo na TA peći neki njeni duksevi se suše. Bira jedan od njih, roze sa belim rukavima, ja pomislim da hoće da se obuče. Pitam je to. Buni se, nije to. Onda uzima duks, stavlja ga na mene, taman kako bi izgledalo da sam ga ja obukla, lepo mi namesti kragnu tik do vrata, a rukave duž ruku, ali pošto je duks njen, mali je, naravno. Pritom ja imam crnu majicu, i roze donji deo trenerke, valjda je pomislila da se to ne slaže, nego da mi treba nešto roze.
A nedelja je danas, dolazi baba, i donosi neki časopis. Vanja obožava da lista časopise, i mnoge stvari u njima prepoznaje. U današnjem broju, svaki put se dugo zaustavlja na strani sa odevnim predmetima, džemperi, jakne i čizme.
Eto, samo da vam ispričam, kako se mi modiramo. A nije nam to novitet, sećate se ove moje majice?
