Banini… al’ za malo

Pre nekoliko nedelja LoveLeyla na twitteru javi da je kupila nove Banini kekse. Oduševim se ja tu naravno, jer sam stare Banini kolače obožavala, i ponadam se da su isti. Nisam mogla da se setim naziva onih starih, pa nisam uspela na net-u ni da pronađem sliku onih starih kolača, da, ono su bili kolači.

Pre par dana, natrčim slučajno na ove nove Banine, tek su se pojavili, i kupim po dva pakovanja od obe vrste koje su se pojavile. Dva pakovanja zato što Vanja kad vidi nešto slatko, pa još novo što ranije nije videla, nema šanse da pored nje neko drugi bilo šta proba.

I razočaram se. Potpuno. Ovo su keksi, skoro pa najobičniji, ništa ih ne izdvaja od ostalih sličnih keksa. Mrvljivi, ni Vanji se nisu naročito dopali. Blage veze nemaju sa onim nekadašnjim kolačima.

Jedino u čemu su mi stari pomogli, jeste da se prisetim starih naziva, i pronađem one stare, fantastične. Evo ih, za ove mlađe drugare, koji ih se verovatno ne sećaju.
Slatki oblaci Zlatni cvetovi
Tamni vragolani
Nežne simpatije

Fotografije preuzete odavde.

I na kraju reklama. Uživajte u gledanju i slušanju, kad već ne možemo u klopanju.

naslov © момсаб

Pretraživali ste:

    tamni vragolani (139), banini tamni vragolani (107), tamni vragolani recept (67), kako sam obradovala majku sastav (61), tamni vragolani banini (56), nezne simpatije (47), banini recept (44), banini nezne simpatije (39), banini (33), banini tamni vragolani recept (31)

Unazad

Idem jutros na posao, ograda Gazele polepljena nekim plakatima, skapiram da su politički, sitno je, iz pokreta se tekst ne vidi, samo strelica, unazad.

Onda videh i bilborde, pa mi posta jasno.

Predizborna kampanja za lokalne izbore na opštini Voždovac. Slogan je

Voždovac ide napred

i ispod cele dužine natpisa, strelica udesno, mislim da je crvena.

Bilbordi duž Vojvode Stepe su takođe postavljeni duž saobraćajnice, paralalni su sa pravcem kretanja. Kad se ulicom krećete, logično je da ćete gledati sa svoje desne strane (ovo je saobraćajsko pravilo, saobraćajni znakovi se tako postavljaju). I kad gledate te plakate i bilborde, ono što vam oni poručuju zapravo je:

UNAZAD

Šta god da su autori plakata želeli da nam pokažu, potpuno su promašili poentu. Morali su da se stave i na stranu posmatrača. Ili makar da bolje biraju lokacije takvih poruka.

Sve u svemu, jedan ogroman #fail osećaj…

I samo da vas malo podsetim, to su isti oni ljudi, unazad, od prošlog puta.

Nalepnica

Vraćam se jutros iz vrtića, kad ispred ulaza vidim reklamu. Ali ne bilo kakvu reklamu. Reklamu za sajt. Kad ne padoh od smeha.

Ok, možda ja nisam neki stručnjak za marketing vebsajta (bolje rečeno nisam nikakav) ali lepiti okolo ‘reklame’ sa url-om sajta i očekivati od toga veću posetu!?
Reklamiram se

I mislim se jutros, da l’ da twittnem ovo, kad se setih da imam još sličnog materijala,  ista je vrsta, samo lokacija druga.

Bus, 17-tica, negde proletos. Prvo je reklama bloga, nalepnica na prozoru, a drugo (bilo mi malo daleko, a i slikano je telefonom, pa se slabo vidi) je reklama za jedan od postova na tom istom blogu.
Blog reklama Post na blogu
Tako, samo sam htela da sa svojim virtuelnim prijateljima podelim ovu ingenioznu ideju reklamiranja sajta, pa možda se neko okoristi.

Ko pogodi lokaciju koja se vidi kroz prozor busa, vodim ga na kafu.

I još nešto. Ako budete zvonili na interfon (četvrto dugme u prvoj koloni) Vanja će očekivati da je vodite u šetnju.
Da l’ da idem sad da štampam nalepnice?

Ponuđen k'o počašćen

Mislila sam da propustim pisanje o ovome. Međutim, čitam Miloja danas, pa saznah drugo parče priče, i odlučim da napišem ipak tri reči. Kaže Miloje ovako:

Prvo MO a potom i Aurora su nas tako obavestile da su plaćene da testiraju proizvod i daju svoje mišljenje o njemu.

pošto:

internet postaje komunikacioni kanal koga su marketari prepoznali kao pogodnog za informisanje ciljnih javnosti o novim proizvodima a popularni blogovi su viđeni kao dobar alat.

Da premotam sad malo unazad.

Stiže mi mail sa gmail adrese od nekog ko se predstavlja da se javlja u ime neke kompanije koja zastupa jednu drugu veliku kompaniju. Sumnjivo, do zla Boga. Za koga god da radiš, poslovnu prepisku valjda obavljaš sa neke zvanične email adrese? Ili sam ja još u kamenom dobu?

Idemo dalje: Kaže taj neko, da čita moj blog, pa mi u sledećoj rečenici ponudi da testiram “Sestro slatka” proizvod i o tome napišem… Pa taj ga zapravo i ne čita. Da je makar preleteo po sadržaju, mogao bi da se uveri da takvog sadržaja nema. A onda je on “marketar koji je prepoznao” ono iz gornjeg citata. E alal mu vera za prepoznavanje.

I poslednje, ali ne najmanje važno: “plaćene da testiraju proizvod”. Meni je taj mail ličio na sve osim na to da treba da budem plaćena. Pisalo je da će, citiram: “biti obezbeđena finansijska kompenzacija za vaše uloženo vreme”. (Treba li da pomenem pravopisne greške u pomenutom mailu?) E ako to znači da sam plaćena da testiram proizvod, onda ja mnogo loše govorim Srpski. Za moj pojam ovo je reklama. Neko je od mene tražio da reklamiram, a da pritom ne plati reklamu, nego da finansijski kompenzuje moje utrošeno vreme.

Važno je nazvati stvari pravim imenom.

Just in time

Kreditne karticeSaobraćajci naravno znaju šta je just-in-time strategija, no, neću o tome.Subota je ujutru, tek je prošlo 10, Vanja samo što je otišla kod oca.

Sedim na netu, pijem kaficu u miru i tišini, kad zvoni telefon. Već pomislim – mama!

– Halo.
– Dobar dan, molim Vas Ivanu. – nepoznat ženski glas
– Da, ja sam?! – naručila sam nešto, čekam da mi donesu, pa pomislim da je u vezi sa tim.
– Dobar dan, ovde G. iz V. banke.
– Da, dobar dan. – auu brate, šta li sam sad uradila…
– Zovem da Vas obavestim da smo se preselili.

eeee, pomislim ja, sestro slatka, ja sam to već iskusila… malo drugačije.

Ajd sad malo unazad.

Pre jedno 2 nedelje, došlo vreme da platim nešto, odem ja u moju banku, kad ono… Šipke na vratima, zamandaljeno, ima obaveštenje da je banka preseljena u Bul. Z. Đinđića broj taj i taj. Auuu pomislim ja, pa ne znam ni gde je to. Nema veze, tu je blizu još jedna ekspozitura, idem bar da platim ovo, pa ću da vidim posle šta ću. Desetak minuta peške, po snegu i minus beskonačno, eto mene u Glavnoj. A oni, kao rade, al se renoviraju.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Jel mogu ja karticom da platim neke račune, ne radi vam ona druga ekspozitura, preseljena.
– Uh, izvinite, ne možete, ne radi nam… – nešto, ne zapamtih.
Već mi skoro para na uši izlazi, pitam da mi objasni makar gde im je ta ekspozitura, onaj broj mi ništa ne znači. Kod Perpera, kaže mi.

Ništa, ajde sad laganica do tamo. Razmišljam se šta ću, gde ću. Kakva je sad procedura prelaska u drugu banku, gašenja računa i drugih gluposti. Pronalazim novu ekspozituru. Ulazim, prepoznajem zaposlene iz stare, prepoznaju i oni mene. Gospođa N. osmeh, kaže “pronašli ste nas”. A ja, kad ne zapenih, nikad neću. Izvinjava se ona, ne zna više žena šta bi mi rekla.
Ja sad više uopšte ne umem da vam dočaram moj bes tog trenutka, prošlo me. Htela sam da pišem mail PR banke, inače blogerki, al odustadoh, i to samo zbog gospođe N. koja je stvarno bila super ljubazna, ne samo tad, nego i uvek ranije.

Ispričamo se nas dve tu, gospođa N. i ja, rekoh joj kako sam već mislila u besu da menjam banku, ali pošto je ova ekspozitura blizu jedne moje drugarice, pićemo češće kafu, valjda… Obećala je da će me voditi da vidim pratilje lokalnih krimosa u… zaboravih kako se zove kafić…

A stvarno mi je lokacija banke “nigde” – ni tamo ni ‘vamo. Banka valjda treba da je ispred kuće, a ne da mi treba jedan sat više da potrošim (pročitaj izgubim) zbog odlaska u banku. I valjda je trebalo da obaveste štediše. To bi bilo kao da sam se ja preselila, i njih nisam obavestila, oni mi poslali neka dokumenta, i ona im se vratila, adresa nepoznata!

Ali, ovo je Srbija.
Just in time im baš nije jača strana…

Sad nazad na malopređašnji telefonski razgovor.

– A Vi nemate ni jedan od naših proizvoda?
– Proizvoda? – ja u potpunom rebusu, šta sad Banka proizvodi…
– Nemate ni dozvoljeni minus, ni kreditnu karticu. – objašnjava mi gospođa.
– A, to – shvatih ja – hvala Vam, nisam za to zainteresovana, ne volim da trošim više od onog što imam.

I tako, mislim se ja, kad bi banke od mene živele, sve bi u stečaj otišle.

Odoh ja sad malo do Tivta, onako virtuelno, poslom, mora od nečeg da se živi. Bez kredita.

Ne hvala, neću nazad

Ovo je jedan potpuno lični utisak od malopre.

Vraćam se kući iz vrtića, vidim ima nešto u sandučetu, otvaram, kad ono jedan tri-fold letak, kao pismo, šatro na kućnu adresu (koga li će samo da prevari) od jednog od predsedničkih kandidata.
Nisam još ni otvorila, vidim od koga je, i razmišljam se da li da ga iscepam i bacim. Uzmem ga ipak. Penjem se do stana, otvaram prvi od tri dela, čitam prvu rečenicu ispred vrata. Kaže:
“…upućujem ga direktno na Vašu kućnu adresu, jer direktan je i način na koji iznosim svoje mišljenje, kao i princip kojim suštinski poštujem Vaše mišljenje i Vaš glas”
Ahaaaa, kako da ne.
Smejem se u sebi, otključavam vrata, otvaram dalje, vidim potpis kandidata.

I tad shvatih zašto sam oduvek znala da za njega i njegovu opciju neću da glasam.

Rukopis nagnut ulevo, kao da stremi unazad.

Hvala, neka, ja bih ipak napred.

Nismo još ozdravili

Ovaj glupi virus-bakterija, šta god li je, baš se drži. Temperature nema već dva cela dana … da ne ureknem. Još samo kašlja da se rešimo, i biće valjda OK. Jadna, ne zna više šta sve pije… Jedino što preko dana neće ništa živo da radi, osim da gleda reklame i teleshop. Užas. Kako prestanu reklame, ona počne da se buni, i ti moraš da juriš reklame na nekom drugom kanalu. Jedino je tako mirna, inače bi samo skakala, a kao treba da miruje.
Hahaha, da li je neko probao da smiri hiperaktivno dete, koje pritom ne govori i ne zna da ti kaže da li je gladna, žedna, da li joj je vrućina, ili je nešto boli, ili joj je prosto dosadno…
Pošto je ovih dana skoro sve vreme presedela u krilu, kad joj dam da hoda, skroz je nestabilna. Zato jedva čekam da to prođe, pa da opet bude ona stara… Da jurca iz jedne sobe u drugu, da moram da sam uvek korak iza nje, da pravi “red” u špajzu i kuhinjskim elementima, pretura po fijokama, baca igračke na sve strane… i da idemo na vežbe.