Just in time

Kreditne karticeSaobraćajci naravno znaju šta je just-in-time strategija, no, neću o tome.Subota je ujutru, tek je prošlo 10, Vanja samo što je otišla kod oca.

Sedim na netu, pijem kaficu u miru i tišini, kad zvoni telefon. Već pomislim – mama!

– Halo.
– Dobar dan, molim Vas Ivanu. – nepoznat ženski glas
– Da, ja sam?! – naručila sam nešto, čekam da mi donesu, pa pomislim da je u vezi sa tim.
– Dobar dan, ovde G. iz V. banke.
– Da, dobar dan. – auu brate, šta li sam sad uradila…
– Zovem da Vas obavestim da smo se preselili.

eeee, pomislim ja, sestro slatka, ja sam to već iskusila… malo drugačije.

Ajd sad malo unazad.

Pre jedno 2 nedelje, došlo vreme da platim nešto, odem ja u moju banku, kad ono… Šipke na vratima, zamandaljeno, ima obaveštenje da je banka preseljena u Bul. Z. Đinđića broj taj i taj. Auuu pomislim ja, pa ne znam ni gde je to. Nema veze, tu je blizu još jedna ekspozitura, idem bar da platim ovo, pa ću da vidim posle šta ću. Desetak minuta peške, po snegu i minus beskonačno, eto mene u Glavnoj. A oni, kao rade, al se renoviraju.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Jel mogu ja karticom da platim neke račune, ne radi vam ona druga ekspozitura, preseljena.
– Uh, izvinite, ne možete, ne radi nam… – nešto, ne zapamtih.
Već mi skoro para na uši izlazi, pitam da mi objasni makar gde im je ta ekspozitura, onaj broj mi ništa ne znači. Kod Perpera, kaže mi.

Ništa, ajde sad laganica do tamo. Razmišljam se šta ću, gde ću. Kakva je sad procedura prelaska u drugu banku, gašenja računa i drugih gluposti. Pronalazim novu ekspozituru. Ulazim, prepoznajem zaposlene iz stare, prepoznaju i oni mene. Gospođa N. osmeh, kaže “pronašli ste nas”. A ja, kad ne zapenih, nikad neću. Izvinjava se ona, ne zna više žena šta bi mi rekla.
Ja sad više uopšte ne umem da vam dočaram moj bes tog trenutka, prošlo me. Htela sam da pišem mail PR banke, inače blogerki, al odustadoh, i to samo zbog gospođe N. koja je stvarno bila super ljubazna, ne samo tad, nego i uvek ranije.

Ispričamo se nas dve tu, gospođa N. i ja, rekoh joj kako sam već mislila u besu da menjam banku, ali pošto je ova ekspozitura blizu jedne moje drugarice, pićemo češće kafu, valjda… Obećala je da će me voditi da vidim pratilje lokalnih krimosa u… zaboravih kako se zove kafić…

A stvarno mi je lokacija banke “nigde” – ni tamo ni ‘vamo. Banka valjda treba da je ispred kuće, a ne da mi treba jedan sat više da potrošim (pročitaj izgubim) zbog odlaska u banku. I valjda je trebalo da obaveste štediše. To bi bilo kao da sam se ja preselila, i njih nisam obavestila, oni mi poslali neka dokumenta, i ona im se vratila, adresa nepoznata!

Ali, ovo je Srbija.
Just in time im baš nije jača strana…

Sad nazad na malopređašnji telefonski razgovor.

– A Vi nemate ni jedan od naših proizvoda?
– Proizvoda? – ja u potpunom rebusu, šta sad Banka proizvodi…
– Nemate ni dozvoljeni minus, ni kreditnu karticu. – objašnjava mi gospođa.
– A, to – shvatih ja – hvala Vam, nisam za to zainteresovana, ne volim da trošim više od onog što imam.

I tako, mislim se ja, kad bi banke od mene živele, sve bi u stečaj otišle.

Odoh ja sad malo do Tivta, onako virtuelno, poslom, mora od nečeg da se živi. Bez kredita.