Ovo je već napredno foliranje u odnosu na ono prethodno.
Ponedeljak je ujutru, budna je već pre 7, iako je buđenje zvanično u 7h15. Skače po krevetu, ja je ‘ne konstatujem’. Posle nekog vremena, postaje joj dosadno u sobi, dolazi u dnevnu. Istog momenta traži da upalim TV, i da u isto vreme pustim nešto na kompu, neki film ako može. Može.
Leži pokrivena na trosedu, gleda TV, i svako malo se okreće da vidi šta ja radim za računarom. Onda se kao smiruje, pretvara se da joj se spava. Spušta glavu na jastuk, polu drema.
Oblačim je, 8h je sati, a ona nezainteresovana, deluje kao da je bolesna. Pipam je, nije vruća, izmerim temperaturu, nije povišena. Jaknu oblačimo, a ona seda na fotelju, i spušta glavu na naslon za ruke. Odlučujem da nećemo u vrtić, stvarno sam po mislila da je bolesna, možda joj je muka. Skidam joj jaknu, a ona sa sve cipelama dotetura se na trosed, i legne, gleda tv, i sklapaju joj se oči. Izujem je, malo se mazimo, pokrijem je, pomislim zaspaće. Posle dvadesetak minuta ustaje, i traži da pustim nešto na kompu, ono prethodno se završilo. Puštam, ona se vraća nazad da legde. Obuvam joj patofne, ne volim da ide bosa u čarapama.
Tri minuta posle patofni, 8h45 je, skače po sobi, čila i vesela, cvrkuće.
A ja, ne verujem. NE VERUJEM.
Ja sam stvarno pomislila da joj nije dobro, palo mi na pamet da joj je možda muka, da joj se povraća, i delovala je malo bledo (ona je inače skoro uvek bledunjava) i priznajem malo sam se uplašila.
Sad kapiram da joj nije ništa, i da je sve isfolirala, ne ide joj se u vrtić.
Nema veze, lepo je vreme, zujaćemo malo napolju da iskoristimo ovo novembarsko proleće.