Tag: magnetna rezonanca

Posted on by — 7 Comments

Omega 3, prvi deo, Mijelin

Mijelinski omotačJednom davno sam obećala da ću pisati o Omega 3 masnim kiselinama. Evo, ispunjavam obećanje.

Sve je počelo ovako.

Kad je Vanja imala 3.5 meseca, pregled magnetne rezonance mozga pokazao je usporenu mijelinizaciju (kasnije sam saznala da neki upotrebljavaju izraz mijelinacija – kao proces stvaranja mijelina, ali nisam sigurna koji je od ta dva izraza precizniji).

Tada sam ja pitala šta je mijelinizacija, i od neurohirurga dobila prvi, prililčno uprošćeni mada zapravo veoma tačan odgovor da je to proces koji opisuje sazrevanje mozga.

Sećam se ja, naravno, učili smo, mislim u 7 ili 8 razredu osnovne škole, građu neurona, i pominjao se mijelinski omotač. Sećam se velike slike, preko cele strane sveske…ko je tada pomislio da će mi to znanje ikada ponovo zatrebati.

Mijelin je zapravo omotač nervnog vlakna sačinjen uglavnom od masne materije, koji omogućava brži protok nervnih impulsa. Često ga upoređuju sa izolatorskom obvojnicom oko provodnika. On omogućava da struja ide kroz provodnik, ako ga nema, ili ako je oštećen, dolazi do kratkog spoja.

Novorođenče se rađa bez, ili sa veoma malo ove materije. Dok mozak sazreva, mijelin se stvara. Zapravo, količina mijelina direktno je srazmerna stepenu razvoja.

Kada su Vanji ustanovili manjak mijelina, moje logično pitanje bilo je kako da se ubrza njegovo stvaranje. Rekli su mi da se to jedino može postići vežbom, vežbom i samo vežbom.

Vanji se mijelin stvara sporije nego što treba, i zato se ona sporije razvija (pritom ne mislim na fizički razvoj), sporije uči stvari, potrebno je jako veliki broj puta ponoviti određeni postupak da bi ga ona usvojila i naučila. To je upravo ta vežba. Tada sam shvatila da je SVE zapravo iz mozga, celokupan razvoj deteta, motorika, shvatanje, razumevanje…sve je na onom nivou koji mozak može da podrži.

Dobro. I mi smo vežbali. Rekli su mi da shvatim vežbu (fizikalnu terapiju) kao lek koji ona mora da primi. Ako je lekar propisao na primer antibiotike na svakih 8 sati, sigurna sam da nećete propustiti ni jednu dozu dok ne popijete sve. E, pa tako je trebalo postupiti i sa vežbama, tri puta dnevno po pola sata, najmanje, a sve preko toga je dobrodošlo.

I vežbali smo, i vežbali, i vežbali…

Prvih meseci nije se video skoro nikakav pomak. Imala je već 8 ili 9 meseci, i nije se okretala. Problem je bio u motivaciji. Ništa je nije interesovalo. I onda, odjednom, stigla je motivacija. Počela je da uzima predmet koji joj je na dohvat ruke. Sa 9 meseci se prvi put okrenula sa leđa na stomak. Tada je bilo potrebno napraviti čitavu pozorišnu predstavu kako bi se okrenula, i nikad se nije okrenula jer je ona to htela. Sa 12 meseci je uspevala da sedi samostalno, kad je neko postavi u sedeći položaj, to je još bilo nestabilno, ali samostalno. Tada je otkrila četvoronožni položaj koji je volela za razliku od položaja na stomaku. I tek tad je počela sama da se okreće, da okretanje koje je još ranije savladala sama koristi da bi nešto dohvatila. Ljudi moji, to je bio uspeh. Počela je da se ljulja napred-nazad u četvoronožnom položaju, i rekli su mi da samo što nije propuzala.

Onda smo pravili drugu magnetnu rezonancu, i vratila se motorički unazad. Do puzanja smo čekali još 4 meseca vežbanja. Sećam se samo kako nije htela nogu ili ruku da pomeri, ni makac, samo bi se ukopala i ljuljala napred-nazad do besvesti. Imala je 16 kad je propuzala.

A onda sam na TV-u, sasvim slučajno, pogledala film Lorencovo ulje, snimljen po istinitoj priči, sa Suzan Sarandon i Nikom Noltom. Plakala sam ceo film. Bukvalno. I sad mi kreću suze kad se setim. Reč je o zdravom dečaku koji počinje u školi čudno da se ponaša, kasnije se stanje sve više pogoršava, prestaje da govori, da hoda, da sedi, da guta, da diše… Na osnovu brojnih testova utvrđuju da je reč o bolesti kod koje se mijelin razara… Ako niste gledali film, pogledajte ga… Da ne davim, neko rešenje nalaze u masnim kiselinama veoma dugih lanaca, koje se između ostalog nalaze u maslinovom ulju.

OK, znala sam ja da je maslinovo ulje zdravo, ali sam mislila da je u pitanju samo srce, a ne i mozak. Od narednog dana, počela sam Vanji da dajem maslinovo ulje umesto suncokretovog kad god sam mogla.

A ja sam sela za računar i provodila sate i sate vremena pretražujući internet u potrazi šta bi još, osim vežbi, moglo da pomogne da se mijelin brže stvara.

Mnoge sam stvari naučila, o kojima do tad nisam imala pojma. Na primer, sa Alchajmerova bolest i Multipla skleroza imaju sve veze sa mijelinom.

Nabasala sam na neki zatvoreni neurološki forum iz 1998 u kome se govori o vezi ribljeg ulja i polinezasićenih masnih kiselina sa razvojem mozga i mijelina.

Prvi put sam u životu čula za omega 3 masne kiseline, nisam imala pojma o njima…

Nastavak sledi, čim nađem malo vremena.

Pročitajte dalje:
Omega 3, drugi deo, prikupljanje i prezentacija informacija
Omega 3, III deo, Izbor preparata, ProEFA
Naručivanje ProEFA – neuspeli pionirski pokušaj
Naručivanje ProEFA – noviteti

Posted on by — Leave a comment

Magnetna rezonanca EPILOGUE

Sadašnje vreme, Mart 2005. Vanja ima 3 godine

Dok smo ležali na Neurološkoj klinici, Neuroradiolog koja dolazi kao konsultant, nakon pregleda oba snimka, predlaže da se, pošto je od prethodnog nalaza proteklo 2 godine, pregled MR ponovi.

To mi prvo saopštava Neurolog koja je vodi od rođenja, ja joj kažem da ću razmisliti, ali da je ovako odmah moj odgovor da se to ne radi.

Dolazi specijalizant, koji je super o nama vodio računa, i o svemu me redovno obaveštavao i samnom se „konsultovao“, da mi to kaže. Na moje pitanje šta NOVO može da se vidi na takvom jednom nalazu, on mi prilično razložno odgovara da bi mogao da se vidi razvoj mijelina (koji je usporen). Na moje sledeće pitanje da li se na MR mogu videti razlozi lošeg EEG-a, dobijam odgovor da bi se možda moglo videti žarište električnih pražnjenja, ali da to ne mora da bude slučaj, obzirom da Vanja nema vidljive Epi napade. On me i dalje ubeđuje/nagovara da je ipak dobro da se takav pregled ponovi.

Ja sam i dalje protiv, ne zbog same magnetne rezonance, nego prvenstveno zbog totalne anestezije. Kad bi MR mogla da se napravi samo u snu (slično kao EEG) ja ne bih ni minuta razmišljala. Međutim dobijam informaciju da to nije preporučljivo, jer je u samom uređaju vrlo velika buka i postoji velika verovatnoća da bi se dete probudilo, pomerilo glavu, i pregled ne bi bio dobar.

Posle konsultacija sa suprugom, odlučujemo da za sad ne pristanemo da se ponovo radi MR, osim ako oni ne budu baš insistirali.

Sutradan, dok je Vanja bila na timskom pregledu (svi lekari i svi specijalizanti prisutni – tzv. Velika Vizita) Načelnik Klinike, Docent Jović, na kraju pregleda, kao zaključak, konstatuje da misli da ne treba žuriti sa novim pregledom MR. Kasnije sam saznala da je to rečeno nakon što su čuli da se mi protivimo novom pregledu, da se ipak poštuju stavovi roditelja ukoliko je to moguće.

Posted on by — 3 Comments

Magnetna rezonanca ili horror story PART TWO

Mart 2003. Vanja ima 12 meseci.

Neurohirurg je preporučila da se napravi kontrolni pregled magnetne rezonance. Aparat na Univerzitetskoj Dečjoj klinici ne radi zbog nekih malverzacija, pa smo upućeni da uradimo na VMA. Pošto je Vanja bila bolesna, morali smo da sačekamo dok potpuno ne ozdravi kako bi se pregled napravio.

Moja svekrva je radila kao sestra na VMA pa je uspela da relativno brzo zakaže termin. Inače se čekalo mesecima, naročito kad su deca u pitanju jer je potrebno da i anesteziolog bude prisutan.

Priprema kao i ranije. Ne sme da jede najmanje 6 sati pre pregleda, i (sad ja znam za jadac) obukla sam je bez metalnih delova.

Sredili papirologiju, platili i brzo nas pozvali unutra. Uzeli je i mene poslali da čekam napolju. Posle pola sata čekanja iznose je na bolničkim kolicima, i ona se već počinje da budi. Moja prva asocijacija je bila da su bolje odredili dozu anestezije. Idemo liftom do tzv. sale za buđenje. Pokušava da se budi, pa malo dremka, malo je budna. Pritom se ponovo jako izvija glavom unazad, iako smo to vežbama već bili prevazišli par meseci ranije. Buđenje traje nešto brže. Dozvoljavaju mi da joj dam pomalo vode, gutljaj po gutljaj. Oko 12h nas puštaju kući, i odmah dobijamo i nalaz, papir i snimke. Ponovo niko ništa ne komentariše nalaz, nego idem kod neurohirurga i neurologa da ga protumače.

Nalaz je sličan kao prethodni: mijelinizacija usporena (ali se mijelin formira), komore se povukle na normalnu veličinu, vide se stara oštećenja moždane mase na mestima gde su komore bile proširene, hipotrofija određenih delova mozga (da ne ulazim u detalje).

Nakon ove anestezije, motorički se vraća unazad, i bilo je potrebno oko 4 meseca da ponovo dostigne onaj nivo na kom je bila pre pregleda. To je u tom trenutku bila 1/3 njenog života.

Na pregledu fizijatra nekoliko dana nakon ovog pregleda, Dr Radovanović prvi put pominje da Vanja ipak ima neki blaži oblik Cerebralne Paralize. Posle toga, nije to više pominjala, sve dok Vanja nije napunila 2,5 godine, kada i na izveštajima počinje da piše Paraparesis Spastica, što je jedna podvrsta Cerebralne Paralize.

Posted on by — 3 Comments

Magnetna rezonanca ili horror story PART ONE

Maj 2002. Vanja ima 3.5 meseca.

Neurolog nas je poslala kod neurohirurga, a ona predložila da se uradi magnetna rezonanca mozga. Za taj pregled kod male dece je neophodna totalna anestezija. Ja sam se jako plašila anestezije, posle će se ispostaviti da sam bila u pravu. U međuvremenu smo bili na kontroli i kod neonatologa (ličnog prijatelja mog oca) i on me razuverio, da to nije ništa strašno, a da taj pregled može da donese odlična saznanja o tome u kakvom je stanju njen mozak nakon nedostatka kiseonika, krvarenja, proširenja komora, meningitisa…

Pregled magnetne rezonance se plaća, i nije ni malo jevtin, u ono doba bio je nešto više od jedne moje mesečne plate asistenta na fakultetu, i pritom se ne refundiraju troškovi, jer iako se aparat nalazi u prostorijama Univerzitetske Dečje Klinike u Tiršovoj, on je privatan.

Zakazali smo pregled za 8 sati ujutru. Prethodnu noć, potrebno je da poslednji put jede najkasnije oko 2 ujutru.
Dođemo mi u 7:30, kako bismo na vreme uradili proceduru, međutim, nema nikog ko bi nam rekao šta treba uraditi. Tek u 8 pojavljuje se sestra i pita da li smo otvorili istoriju bolesti. Nismo. Trči na drugi kraj klinike, da se to otvori, procedura traje pola sata da se ispiše par podataka.

Pitaju me da li ima nešto metalno na sebi, a da mi to niko nije napomenuo kad smo pregled zakazivali. Imala je drikere na zekici, skidaju joj zekicu, ostaje sa bosim nogama, benkicom i pelenama. Pritom u prostoriji ima oko 16°C. Sestra pokušava da joj stavi braonilu, ne uspeva iz dva pokušaja. Šalje me na hirurgiju, da to oni urade. Kucam na vrata, niko se ne javlja niti se vrata otvaraju. Ulazim i stanem odmah iza vrata ne bi li me neko primetio. Počinju da viču, šta ću ja tu, to je operacioni blok. Ja im objasnim, oni uzmu Vanju a mene izbace napolje. Posle 10tak minuta iznose je sa braonilom u nozi, i sa ubodima na obe ruke i drugoj nozi.

Silazim ponovo do magnetne. Pitaju me koliko je teška. 4kg. Daju joj da popije nešto iz kašičice, posle saznajem da je to kontrast. Daju joj injekciju nekog leka za smirenje, pa će joj tek posle dati anesteziju. Pritom Vanja sve vreme neutešno plače, što od gladi, što od uboda… Posle 20ak minuta se smiri. Uzimaju je iz mojih ruku i unose unutra, meni ne daju da uđem. Već je 9:30h. Posle oko pola sata, pozivaju me da uđem unutra. Daju mi je u ruke i kažu, sad pođite zamnom.

Kroz gužvu u bolničkim hodnicima se probijamo do dnevne bolnice hirurgije. Tamo ima nekoliko kreveta za veću decu, dva kreveca za bebe i nijedne stolice. Pokazuju mi jedan krevetac i kažu da je ne diram mnogo dok ne počne da se budi. Spava kao top naredna 2 sata, pritom ležeći na leđima. Počinje da se budi oko 12h tako što odiže glavu od podloge i udari nazad glavom iz sve snage, pritom ne otvara oči. To traje oko pola sata. Konačno otvara oči i počinje da vrišti-plače. Dozvoljavaju mi da joj dam dva-tri gutljaja vode na svakih 15 minuta. Ona i dalje vrišti, ja je nosam, ljuljam, pevam joj ne bi li se malo smirila, ali mi ne uspeva. Žedna je i gladna i kad joj dam vodu, popila bi celu flašicu. Pitaju odakle smo. Ja kažem odavde, na 15 minuta smo od kuće. Puštaju nas kući oko 14:30, i da joj dajem pomalo mleka kad stignem kući, da ne bi povraćala. Tako i radim. Posle dva puta po 30 ml mleka oko 15 i 15:30 uspeva da zaspi. Spava oko 2 sata, i nakon toga je u normali što se hrane tiče. Neurološki simptomi su pogoršani, hipertonija jače izražena, izvija glavu unazad.

Nalaz pregleda sutradan. Samo ti daju papir i snimke u ruke, i NIKO ti NIŠTA ne kaže. Možeš ti da čitaš do sutra, kad ništa ne razumeš. Moraš da ideš nazad kod neurohirurga, neurologa, neonatologa da ti oni razjasne.

Elem u tri reči: nema malformacija, glava manja, komore još diskretno proširene, prisutna moždana atrofija, blago usporena mijelinizacija.