Imam jednog studenta, Mrgud. Stalno se nešto buni, nikad mi ništa nije po volji. Ali to su uglavnom neka sitna negodovanja oko svega i svačega, pa se kasnije sve prebaci na zafrkavanje.

Jutros je usmeni, i ja trčim gore-dole sa spiskovima i zadacima sa pismenog. Sreće me Mrgud na stepeništu. Uvek ima nešto da pita. I danas, naravno. Razmenismo par rečenica oko njegovog pitanja i usmenog ispita, zanima ga kako izgleda, koliko traje… Krećem ja dalje, kad će Mrgud:

– Kako ste inače?
– Pa fino, hvala što pitaš. (ja sa njim na ti, on sa mnom na vi)
– Baš delujete radosno i veselo, morao sam da vas pitam.

Nasmejah se samo, i produžih do profesora.

Vratila se kući i pričam sa prijateljicom. Kaže mi ona:

– Pa pročitalo te dete.

Hm… pa nije valjda da se to baš toliko vidi. Mislim, jeste jutros sunce sinulo posle jučerašnje grozne kiše, ali mislim da to nema mnogo veze jedno s drugim.

Da li se zaista vidi ta radost?

I da, naravno, jesam radosna.