Imam jednog studenta, Mrgud. Stalno se nešto buni, nikad mi ništa nije po volji. Ali to su uglavnom neka sitna negodovanja oko svega i svačega, pa se kasnije sve prebaci na zafrkavanje.
Jutros je usmeni, i ja trčim gore-dole sa spiskovima i zadacima sa pismenog. Sreće me Mrgud na stepeništu. Uvek ima nešto da pita. I danas, naravno. Razmenismo par rečenica oko njegovog pitanja i usmenog ispita, zanima ga kako izgleda, koliko traje… Krećem ja dalje, kad će Mrgud:
– Kako ste inače?
– Pa fino, hvala što pitaš. (ja sa njim na ti, on sa mnom na vi)
– Baš delujete radosno i veselo, morao sam da vas pitam.
Nasmejah se samo, i produžih do profesora.
Vratila se kući i pričam sa prijateljicom. Kaže mi ona:
– Pa pročitalo te dete.
Hm… pa nije valjda da se to baš toliko vidi. Mislim, jeste jutros sunce sinulo posle jučerašnje grozne kiše, ali mislim da to nema mnogo veze jedno s drugim.
Da li se zaista vidi ta radost?
I da, naravno, jesam radosna.
Vidi se, naravno. Ko ume i zeli da gleda 🙂
Eh, lepo je to znati…
Sto se radujem, kad se drugi raduju.
Bas mi milo zbog tebe…zelim ti da traje…
pozdrav …
Hvala ti deda. 😀
tako i treba da bude (:
neumesni komentari koji sadrže psovke neće biti odobreni.