Bio nam Neko ovih dana u gostima.
Jao što sam se ja iznenadila! Pa nisam uopšte očekivala da će se Vanja stideti, ali ni na kraj pameti mi nije bilo.
Zna Neko da Vanja voli muziku, i pusti joj njenu omiljenu. A ona… Pa i bi i ne bi, u isto vreme. Pogleda mene, pogleda u izvor muzikice, krenula bi, pogleda opet mene, pa Nekog, krene jedan korak pa se ukopa. Ma ne vrede ni moji podstreci, ništa ne vredi. Stidi se. I sva je smešna. Ma ne liči mi na sebe, uopšte. Tako jednog dana.
Sutradan, opet nam Neko došao. I opet ista (omiljena) muzikica. Sad već pokazuje da joj se sviđa, smeška se, ali samo gleda, ne sme da priđe i uzme. Hm… Meni i dalje čudno. A Neko i dalje nudi, a ona gleda, i nećka se. I na jedvite jade uze, da po malo razgleda…
Samo Neko pojma nema, moraće od sad stalno muzikicu da donosi.
jadna Vanja sta sve mora da istrpi kad “neko ” dodje. Sram te bilo “neko” ;D
ma da… jadna Vanja pored ovakve mame 😀
Eto kako “neko” može da pobudi razna osećanja. Divno!
Ljubac za stidljivu Vanju i “z” mamu 😀
Mozda je “stideti se” prvi korak u lepom druzenju. Tako sa decom a sa nama matorima nekad malo drugacije 🙂
@ Suske, thanks…
@ Lang, ma ja sam to “stidi se” prepoznala kao deo napretka. A verujem da je upravo taj korak koji pominješ 🙂
Drago mi je zbog Vanje a i zbog tebe. Jesam laik, ali i ja mislim da je ta stidljivost napredak. Zar to nije veliki korak napred kad je njena komunikacija sa drugima u pitanju? 🙂
pozdrav za Vanju…kazi joj da ima jedan deda koji se i dan danas stidi i sav je smesan….
ma deca su sou zivi…
pozdrav za Vanju, tebe i Nekog…
@ Aurora, u pravu si, veliki je to korak
@ Deda, hvala na pozdravima 😀