Neki običan razgovor. Pitam gospodina Starbucks-a pitanje iz naslova. Gospodin Starbucks je, da vam ga sad ne predstavljam previše, jedan od onih mojiih virtuelnih prijetelja koji me nisu nikad u životu videli, pa mi svesrdno pomažu (sećate se mog posta o tome). Dobih ovaj odgovor, koji uz dopuštenje ovde objavljujem.
Otkud sad odjednom takvo pitanje?
Rešila da pakuješ kofere pa se raspituješ, ili…
Nije loše, uopšte nije loše. Naravno, daleko i od toga da mi je super. Dođe mi ponekad i da ih sve oteram u *** i odem. Negde. Na treću stranu. Ili kući.
Sa materijalne strane, mnogo mi je bolje nego što mi je bilo tu. Ne odlazi mi cela plata samo na stan. Ne moram još dodatno, pored posla, da tezgarim kod polupismenog bizMismena da bih spojio od prvog do prvog. Odlazak u restoran na ručak/večeru je obična stvar i ne gledaš na to kao na “event”. Ne izvrće mi se utroba od smrada i znoja u prepunom gradskom autobusu, na +70 stepeni u istom. Takođe, ne čekam ga jer dolazi tačno u minut, i danju i noću. Na kraju krajeva, i nije bus nego metro. A i efikasniji je od auta, budući da za 17 minuta pređem 40 kilometara (Hamburg ima oko 100km u prečniku) i nema problema sa parkiranjem.
Međutim. Nisam nostalgičan tip, ali nedostaje mi ponekad da pročavrljam uživo uz kaficu s nekim dragim ljudima, u nekoj lepoj letnjoj bašti. Da zapalim cigaretu, iako sam ostavio. Nedostaju mi ljudi s kojima mogu da se smejem internim šalama, nastalim toliko davno i pod takvim okolnostima da je potrebno bar nekoliko minuta uvoda da bi se objasnile nekom trećem.
Ovdašnji su ljudi drugačiji, njihova shvatanja i ono što podrazumevaju pod normalnim se malo razlikuje on naših (balkanskih) shvatanja i poimanja normalnog, ali u principu nisu loši. Govorim o Hamburgu, koji je inače vrlo internacionalan, ne znam kako je u drugim delovima “Švabije”.
Mr Starbucks, ona kafa što je onomad promašismo, još te čeka. U Costi, doduše.