Jutros me je probudio golub koji trapka po simsu. Inače nisam obožavalac ovih letećih stanovnika, prljaju bre ko sam vrag. Al mi jutros nešto bilo mnogo milo, skroz sam se raznežila.
Evo priče o golubu.
Scena 1. Dubrovnik, 1960 i neka, ja cičim od sreće jureći golubove po Stradunu. Moja mama priča da sam ih tada obožavala.
Scena 2. Beograd, 1970 i neka, moja sestra od tetke se plaši golubova, a ja na keju pokušavam jednog da ulovim da joj pokažem da nema čega da se plaši.
Scena 3. Beograd 2002, porodilište u Višegradskoj, sala intenzivne nege. Na sims prozora kod Vanjinog inkubatora sleću golubovi praveći buku.
Scena 4. Beograd 2002, neurološka klinika, dok čekamo pregled očnog dna, sedimo u mračnoj prostoriji i opet nam golubovi na simsu prave društvo.
Scena 5. Zemunski kej 2004, Vanja iz kolica ciči od sreće kad vidimo golubove.
Scena 6. Zemunski park 2004-5-6-7, kupimo kiflu u pekari i onda hranimo golubove, a vrapci bezobrazni, dok golubovi dođu, sav hleb ukradoše. Vanja i dalje ciči od sreće.
Volite li vi golubove?
ja kao dete sa sela slabo ih srecem
jooooj suske
oću ja, ali nemam kada 🙁
Pa ja ću da ti ispričam nešto, zbog čega ćeš verovatno da se zgroziš, ali tako je bilo.
Ja obožavam životinje (sem zmija, pu, pu, daleko im lepa kuća), pa i golubove.
I dok sam živela u Studentskom, stalno sam im ostavljala mrvice hleba i stalno ih je bilo na mom prozoru više od 3. Bili su pitomi i nisu bežali, jeli su mi iz ruke. Jednog lepog jutra, januar negde, ne sećam se tačno, tadašnji moji drugari, u blaženom pripitom stanju, povataju tri komada, i lepo ih zakolju u kupatilu.
Očerupali ih, i spemili. Naravno da ih niisam jela, a nisam vala mogla to nikad da im oprostim.
@suske Ijaaao, fuj
@milepile dođi nam u goste, pa da vodimo Saru do parka 😉
Evo. čim proleće grane, obećevam, dolazimo po vas dve da nam dođete u goste. Jel može tako? Pa niste preko sveta, majku mu 😉
ma doci cemo same, samo da mi prodje skolica
Kako god hoćete, u svakom slučaju ćemo nekako da se ogranizujemo 😉 Može i vikend, tad nemaš školicu
evo doletećemo i mi, samo da dođe proleće 🙂
Kukac, kako je krenulo, evo proleća već sutra. 🙂 poljubac Anji
Ja sam kao klinac cuvao golubove, a sad nemam vremena ni sebe da cuvam.
Hehe, kako nemaš vremena sebe da čuvaš?
Pa vidis da svakog dana sve vise rizikujem, pa nekad i ne stignem(zaboravim) da odradim sve da bih se zastitio. Mnogo sebi uskracujem da bih se bavio ovim cime se bavim.
E, pa vidiš, ne valja ti to, moraš prvo da misliš na sebe. I treba da nađeš meru. 😀
[…] zauvek zapamtim. Nije gledala prema meni, nego prema svetlosti prozora, sećate li se priče o golubovima na tom prozoru? Bio je sunčan dan, divno toplo vreme, početak marta, i mene je tada sunce […]
[…] 0 Oduvek imamo posebnu vezu sa golubovima. […]