Neko ti “ponudi pomoć” ovakvom porukom
ako treba pomoć oko Vanje javi
Pišem sa navodnicima, jer mi je baš to prošlo kroz glavu kad sam poruku dobila, a par dana kasnije se pokazalo da je upravo tako.

Bez licaPoštovani čitaoče, molim te obrati pažnju na bezlični oblik u poruci, nije “ako ti treba” pomoć, pa kome može da zatreba nego meni. Ali ja ne postojim.

Par dana kasnije, pomoć mi je bila potrebna, tako sam makar mislila. Zamolim, ličnim oblikom “možeš li”. Pomoć je sa vremenskom zadrškom odbijena. Snalazim se nekako, svakako, onako kako moram.

Još par dana kasnije, ne znam šta mi je bilo, ponovo zatražim pomoć. Ovog puta ostaje bez odgovora. Kad upitah zašto nema odgovora, dobih odgovor: Dovešću je večeras. Zahvalih se na “pomoći”. I dobih odgovor: nema problema.

Uspeh ja i tada da izguram bez “pomoći”, neki su drugi ljudi pomogli, onako kako su umeli ili mogli u datom momentu. Hvala im. A ja samo da zapišem, da ne zaboravim.

Već sam pisala o pomoći, ali ovu, pro forme ponuđenu, da je nikad ne pružiš, tu sam zaboravila.

Napisah jednom i ovo

fascinira me
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše)

…

zahvalna sam
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.

I još samo nešto, ne želim da budem zlobna, ali ove mi reči dolaze na um:

Neko to od gore vidi sve. - Đole Balašević