E, pa dobro… zdravi smo i čili, i u šetnji sa tatom negde na keju ili ko zna gde. A mama ima malo vremena za update.
Dakle, temperatura i proliv trajali 4 dana, a onda, kad mi se učinilo da je sve prošlo, i da opšte stanje biva bolje, osip po telu. Ja sam se bila skroz uplašila. Neki verovatno ne bi, ali ja jesam. A razlog je što Vanja nije primila ni jednu vakcinu ni protiv jednih boginja (neurolozi savetovali da bi vakcina mogla da njenom osetljivom mozgu nanese neke štete), i čim izađe najmanja tačkica, ja odmah jurim kod pedijatra.
E, a sve se događa u sredu, kad njena doktorka radi sa zdravom decom, i znam sigurno da je ona ne bi pogledala, nego neko drugi. Mogla sam da čekam do sutradan, ali ne, ja se lepo spakujem i odem. Na šalteru, ja da predam knjižicu, prepozna me sestra, izlazi i pita šta mi treba.
Ta sestra me zna još od kad sam ja bila klinka, ne znam jel sam pominjala, moj otac, koji je umro pre 22 godine je bio pedijatar i radio je baš u tom domu zdravlja.
Ja joj kažem kako je sve bilo, i ona pita da pogleda osip. Ja joj lepo pokažem, i ona me umiri, kaže da se ništa ne brinem, to je samo reakcija organizma na visoku temperaturu, proći će samo od sebe, za dan-dva, i lepo nas pošalje kući. Tako je i bilo. Evo sad više nema ničega. Ozdravili smo.