Donosi mi čistu čašu koju je izvadila iz gornjeg elementa (valjda, pošto nije imala odakle drugo). Jedna od čokoladnog mleka već stoji na pultu i pored nje tetrapak, nepopijen do kraja.
Odlazim sa čašom do kuhinje, stavljam čistu čašu pored one iz koje je već pila. Pitam: “šta ćeš da piješ?” Pokazuje tetrapak. Nestrpljivo čeka da odšrafim poklopčić. Sipam 2/3 čaše. Popije naiskap.
(Ja se već mislim da vratim onu čistu čašu…)
Ona klapara poklopcem na bokalu za vodu (otvara i zatvara), to je znak da sad treba da sipam vodu.
Pa naravno da znam zašto sam donela čistu čašu.