Dva utiska

Pre nekoliko dana došli su iz Norveške moji sestra (od tetke) i zet. I, dogovorimo se mi da oni svrate do nas juče popodne.

Celo prepodne gadno oblačno, sve izgleda samo što nije počela kiša. Nismo išli napolje. Popodne, oko pola 4 počinje gadno nevreme, grmi, seva, pljušti, opet ne možemo napolje. Stižu gosti oko 6, Vanja i ja otvaramo vrata, i dok se ja pozdravljam, ona pokušava da se provuče između nas i da zbriše napolje. Nismo joj naravno dali, i ona počinje da plače. Pronalazimo druge zanimacije i brzo se smiruje.

Zet mi je norvežanin, zove se Aslak, i govori srpski, on bi rekao vrlo loše (a pravo da vam kažem, ja bih bila srećna i ponosna da tako LOŠE govorim norveški ;-))
Moja sestra Snežana na sve načine pokušava da “dopre do Vanje”, ona je pogleda 3 sekunde, i odlazi dalje svojim poslom. Jede neke grickalice, mrvi svud po kući (hvala Bogu da sam i to dočekala), zagrize jednu pa je baci, onda uzima sledeću… Znate već kako to izgleda.
Doneli su joj neku lutku koja izgleda kao prava beba, mnogo je lepa ako mene pitate, ali Vanja je ne konstatuje. Uopšte ne voli lutke. Ranije se ljutila kad joj ponudim, a sad smo u narednoj fazi, uzme je na sekund, i onda ispusti. Neće.
Onda, iz čista mira, samoinicijativno odlazi do Aslaka, i naginje se preko fotelje da ga poljubi. I to nekoliko puta. Mi umrli od smeha. Probala sam da je slikam, ali nije mi uspelo. Dok sam ja donela aparat, ona je prešla na sledeću aktivnost. On joj priča nešto na norveškom, i pravi neke face, a ona se iskidala od smeha i lepo ga izljubila.

Da je neko gledao sa strane, mislili bi da ga poznaje. A videla ga je jednom ili dva puta, negde prošle godine u ovo doba.

Dakle, moje dete više voli muškarce. To je utisak broj jedan. Ali ja to znam još od ranije. Imali smo nekoliko sličnih smešnih situacija.

Radni terapeut joj je prvo bila jedna žena. Kod nje je non-stop plakala. Kasnije smo nešto menjali terapeute i sad je vežba jedan momak koga obožava.

Jednom prilikom došao majstor da popravi bojler. Čuči on ispred kupatila i nešto radi, a ona, iako je ja zagovaram da ne ide tamo, uoprno hoće da ode do njega, lepo čoveka da dodirne-štipne (tad još nije znala da poljubi). On se okrene, naravno sav se istopi, i ona shvati da ga ustvari ne poznaje, napravi dva koraka unazad. Posle pet minuta, opet ide ka njemu.

Kad sam uveče sređivala po kući, nađe mi se u rukama nova lutka koju je Vanja dobila. Padne mi u oči kako ima malu glavu. Jedna od Vanjinih dijagnoza je Mikrocefalija (manji obim glave) i mi smo veoma redovno pratili porast glavice. Ne bude mi teško, izmerim ja lutkinu glavu: 37cm. Nisam mogla da verujem. Bila sam ubeđena da ima manje. Lutka izgleda baš kao rpava beba, veličine oko 2-3 meseca. Vanja je imala toliki obim glave tek negde sa 6 ili 7 meseci. Srećom glava joj je stalno rasla. Sad je negde 44.5cm, što je otprilike kao jednogodišnje dete.

I tako utisak broj dva me rastuži.

Leave a Reply

Your email address will not be published.