Uh…
Izgleda da se puno toga promenilo za kratko vreme, i to joj nikako ne prija.
Od kako smo poslednji put bili kod fizjatra, Vanju ponovo vežbaju bosu na strunjači. Onda je njena terapeutkinja prvo bila na odmoru od prošle godine, pa je sad na redovnom odmoru. Za to vreme je vežbaju drugi i reakcija je veoma burna. Kako se približimo vratima tako počinje plač. Prvo kao ljutnja i negodovanje, pokušava da pobegne, ide prema vratima, htela bi napolje. Kasnije ljutnja prelazi u oštar plač i vrištanje, štipanje, otimanje. I naravno, ništa od vežbi. Ako još imamo posle fizikalne i drugu terapiju, ništa nismo uradili.
Ako je prvo radna terapija, tamo je dobra i hoće da sarađuje, ali čim izađemo, i približimo se vratima fizikalne, opet isto…
Idući put ćemo probati sa cipelama, mada iskreno ne verujem da će išta biti dok se njena Marija ne vrati.
Videću sa doktorkom da ne dolazimo neko vreme, jer zaista nema svrhe, ja više uradim kod kuće.