U nedelju joj je malo bio otečen desni kapak, ništa strašno. Jutros se budi, kapak puno otečen, ne može da otvori oko. Zovem Dom zdravlja, njena doktorka radi popodne. Odlazimo u 1, tad počinje smena. Njena doktorka ipak nije tu, na odmoru je, menja je neka druga. Najviše mrzim kad je pregleda neko ko je ranije nikad nije pregledao, onda moram sve da objašnjavam.
Još u čekaonici Vanja je nervozna dok čekamo da dođemo na red (jedni su se naravno ubacili preko reda), drugi smo, i čekamo 15tak minuta. Pomislili biste da to nije mnogo. U čekaonici je sparno, vrućina, i ona je nervozna. Plače. Ja je nosam. Manja deca postave roditeljima po neko pitanje, u stilu, “zašto plače?” i dobijaju razne odgovore. Veća deca i roditelji bulje. Meni je neprijatno, a znam da ne bi trebalo.
Ulazimo u ordinaciju, ona na mahove vrišti, hoće prema vratima. Moja prva rečenica je “ona ima neurološke probleme, zato ovako plače”. Sve vreme vičem, kako bih nadglasala njeno vrištanje.
Ovo na oku naravno, nije ništa strašno, samo ujed insekta, sirup Pressing, malo hladne obloge i to je sve. Ali za taj sirup mora da me pita jel ga ranije pila, da li možda nema problema sa disanjem, da li pije neke lekove…
Imala sam ja taj sirup kod kuće, i mislila sam da joj ga dam još ujutru, ali nekako nisam imala hrabrosti na svoju ruku.
U ordinaciji smo ostali najviše 5 minuta. Idemo kući. Vanja vrišti i dalje. Ne smiruje se ni kad smo ušli u kola, do kuće ima 3 minuta vožnje, tek kad smo ušli, prestaje da plače…
Eto, tako se završila mala dogodovština.