Kad dođemo u vrtić, mama mi obuje patofnice i za ruku me dovede do zelenih vrata. Ja se nekad malo ljutim, pa kad ulazim, mama kaže “evo stigla sirena”. Ona ustvari misli Sirena, jel da?
Kad dođe po mene, pozvoni na zvonce koje odsvira i onda ne teta dovede do zelenih vrata. Ja onda vidim dedu u dnu hodnika i prođem pored mame k’o da je nema i odem do dede dok se mama ispriča sa tetom. Sad mi je lepo u vrtiću, neću baš da se igram sa tetama i decom, radije švrćkam po sobi i gledam razne stvari.
A onda bi oni hteli da ja jedem.
E pa neću… Baš neću… I uvek se naljutim.
Kaže teta mami da sam pljunula sutlijaš.
“Kako pljunula”, kaže mama, “ona ne ume da pljune”.
Umem, umem, ali samo u vrtiću, pa što da pljunem kod kuće kad mi mama daje, svašta…