Niste ga videli neko vreme, ali on je tu.
Piše moj dragi gost Zajebant.
U leto 1933. godine, sastala su se dva “velikana” Adolf Hitler i Ferdinand Porsche u sam osvit drugog rata, imali su o čemu da pričaju. Pričali su oni o jednoj ideji nazvanoj narodna kola – volkswagen. Zamišljeno je da ga vozi svaki peti stanovnik, da ide 100 km, i da košta 1000 rajsh maraka. To je bila ideja, da za građane Nemačke, Porsche pogura Hitlerovu zamisao, o malim kolima sa malom cenom.
Porsche je vrlo brzo dizajnirao automobil kao tip 60, ali je ubrzo promenio dizajin V1 – Eksperimentalni 1. Hitler je takođe predložio da imaju višnamenske tipove vozila, tako je nastao i model V2. Porsche, međutim, nije imao vremena da završi svoje prototipove. U svakom slučaju, projekat je priveden kraju 1935. godine. Ubrzo je on svoj model V1 izmenio i proizvedeno je 3 komada. Tom novom dizajnu dato je novo ime VW 3. Ovaj automobil imao je rigorozan test sledeće 1936. godine. Ovako je pocela era narodnih kola, koja su svojim izgledom neodoljivo podsećala na bubamaru, pa su dobila i drugi simpatican naziv “BUBA“.
Na promovisanje Bube došle su sve značajnije ličnosti.
Iz te verzije, nastale su neke druge verzije, kola su imala sličan izgled kao KDF wagen, koji je napravljen kasnije. Konačno, VW3 dobija metalni pod, oscilirajucu osovinu zadnje vuče, prednje vešanje i jako prozorsko okno. Inženjeri su testirali motor, i konačno zaključili da je motor sa 4 cilindra dobar, kao i vazdušno hlađenje. Od tri testirana tipa motora, izabran je najpouzdaniji, koji je, neočekivano, bio i najjeftiniji.
Sledeća kreirana verzija nazvana je VW30. Na ovu verziju SS-ovci su imali zamerke. Konstruktori se ponovo vraćaju KDF wagenu i 1939. godine izlazi model VW 38, pre produkcija i kao konačna verzija VW 39s demonstraciona kola. Tako je nastala verzija koja je dizajnom ostala do dan danas.
Buba je rađena u mnogim državama sveta, poslednji primerak je sišao sa trake brazilske industrije automobila. Zatvorena je era stare Bube i otvorena era nove Bube. Mislim da je proizvedeno oko 16 miliona primeraka u raznim varijantama. To je auto za sva vremena, najizdržljiviji moto,r a bogme i karoserija, jedan primerak bube je prešao preko 2 miliona kilometara bez generalne opravke motora.
I ja sam bio ponosni vlasnik jedne takve bube iz 1971. godine, original Nemac Bukvalno je mogla da radi po principu štapa i kanapa, sve je bilo na šraf, motor je mogao biti izvađen za 15 minuta, jedino je zamena svećica bila malo nezgodnija.
Ljudi su od Bube napravili kult, što zapravo ona i jeste. Francuzi su jedini pokušali da naprave narodna kola, nazvali su ga spaček. I mi smo imali isti pokušaj sa Fićom, ali je BUBA ostala BUBA.
Једне давне 1976 године моји реше да купе плац. А баш у то време некако, је и била ера викенд насеља и викендаша. Узесмо ми плац у близини наше фамилије у Раљи. Елем засучемо ми рукаве и почесмо да уређујемо имање, само то да сте видели пуцало је на све стране од рада. Оградимо се ми плетена жица метар и по висока, почесмо и нешто викендице да зидамо. У међувремену смо и мало баште засадили, шта ћеш душановачки сељаци навикли на башту.
Прође једна година, друга, трећа ми и даље башту садимо. Поче нама башта да вене, гледамо лук само извучеш заперке, лука нигде нема, кромпир само врежа остаје у руци. Шта је то, запитамо се ми? И нађосмо ми узрок томе – слепо куче. То је био наш први сусрет са њим, ето за њим дођоше и кртице, па не можеш да живиш од оних њихових Вавилонских кула које оне избацују. Рију, буше на све стране, посекоше ми турске каранфиле, одоше моје лале… О гле, чуда каквих све животиња нема.
Били ми ту код неких комшија, они имаше црну мачку. Док смо ми седели и пили кафу мачка се негде изгуби, непрође дуго времена ето је она враћа се. Замјауче газди, и ми је сви погледасмо кад држи малог миша у устима, рече газда: “Добро је, видели смо”, мачка се одмах повуче. После смо сазнали, да је имала обичај када нешто улови, да то дође и покаже њему. Када се окотила, узели смо једно црно маче. То маче када је поодрасло исто је било добар ловац на мајку.
Почесмо ми да гајимо и голубове. Опет су ту били разни голубови, Мавијани, Текири, српски високолетачи, Бакарлија, Шеш… Направили смо од једног дела тавана голубарник. И сваки пут смо уживали гледајући их, док су они летели високо. Тата је онда некако и отишао у пензију па је скоро свакодневно био на плацу. Једно јутро ми дођемо, имамо шта да видимо. Разваљен таван и скоро празан голубарник, само 2-3 голуба остало од једног јата од четрдесетак голубова. Ми разочарани што нам покрадоше голубове. Али није било станке, куписмо опет голубове и нашој срећи није било краја. обезбедисмо боље голубарник, стависмо два катанца. Таман смо мислили све је ок, јато дође до магичне цифре од четрдесетак голубова, скинуше нам цреп и опет покрадоше голубове. Имали смо фине дугачке мердевине као створене за то. Е нећеш ђаволе један, рекосмо ми, и настависмо да узгајамо наше љубимце, по трећи пут. Поучени другом крађом куписмо ми баш људски дебео ланац и везасмо мердевине за багрем. И тако смо ми то предано узгајали јато наших голубова, док опет није стигло до цифре од око четрдесет комада. Али не лези враже, ни лопови нису мутави, они понесоше тестеру па исекоше багрем, узеше мердевине пресекоше катанце, и опет ми остадосмо без голубова… И ми се ту предасмо и од тада смо имали само неке дивље голубове оне обичне паркаџијске.
Добисмо једне прилике певца на поклон. Леп петао, бели се, сија као да сте га изгланцали са нечиме. Шта да радимо са њим, пустисмо га у двориште да шврћка. И тако, прођоше дани нама га би жао онако сам да цуња по дворишту и куписмо му пар граорки, пар црвених и пар белих кокица, да има човек друштво. А што је имао гадну нарав, ако Вас није познавао а уђете у двориште надрљали сте. Пошто ми је плац на косини он се залети са брда као какав пас, хоће да насрне и кљуне Вас. Елем, расквоцала нам се једна граорка пред први мај и ми је насадисмо на јаја. Али као и у претходном случају дођоше кокошари (име за лопова који краде кокошке и голубове) и покупише све кокошке оне што нису могли да однесу, позавртали им шије и разбацали широм плаца.
У мојој се породици увек гајила љубав према животињама. Живели смо на Душановцу, крају који је познат по голубарима. Треба рећи да је Душановац било село тада до 1970-их година. Ми смо имали око пола хектара око куће, па смо тако и могли да држимо кућне и остале љубимце. Данас се налази на мом кућевном плацу обданиште код хотела “Србија”. Сви смо живели у тој кућерини моје две тетке, стриц, браћа и сестра од тетке, брат од стрица, мој отац и мајка и наравно моја маленкост.
Елем, имали смо мачка по имену Марко, врло спретан ловац али и лопов. Вратио се мој отац са посла уморан и сав гладан. Каже му моја тетка иди Бошко у кухињу, ручај имаш и ћуфте, али немој све да поједеш нека остане и за друге. И оде мој отац да једе, али пошто је био преморен он прилегну на отоман који смо имали у кухињи. После неког времена ево и тетке дође, погледа у орман а оно нема ниједне ћуфте на тањиру. Викну она црни Бошко, па ти поједе све ћуфте!, ма нисам ни једну спавао сам. Кад ево и га, улази мачак Марко само се облизује, и одмах су знали шта је упитању, Марко је појео све ћуфте. Испоставило се да лесонит са задње стране ормана одигао, тако да је Марко само шапом требао да скида ћуфте са тањира.
Држали смо и куниће позамашан број а имали смо и једног предивног вучјака званог Џеки. Џеки је био даса, то није био обичан пас већ војни дезертер. Питате се како? Једноставно је побегао из касарне. Мој га је отац срео и помазио а овај мој Џеки је одмах кренуо за њим. И тако смо ми дошли до њега у посед. Елем, после једно месец дана, дође на капију војна полиција, дошла по мог Џекија. Али дошли су они и са дресером паса овај га погледа и прегледа, тамо вамо осврће се и каже: Овај пас више није за нас, оставите га и тако мој Џеки остаде у кући.
Опет, некако тих година не сећам се тачно рецимо `67 (око 3 год сам имао) били ми код неког татиног другара ту у комшилуку. Овај се другар обрадова што смо дошли. Док су они причали, ја сам разгледао голубове, канаринце, папагаје. Када смо кренули кући он је мени поклонио канаринца. Сви смо га одмах заволели и назвасмо га Ћела, имао је мало перја на глави, волео је да се потуче са другим канаринцима. Убрзо су ту уследили и други канаринци Буцко, Мишко, Жућа. Сви су углавном били Малинои или Липокри канаринци. Ипак и поред хендикепа ових канаринаца, (наиме они су лошији певачи од Холц-ролера канаринаца) ови су били одлични певачи. Па то је била милина људи слушати их. Све би то било лепо да није било мачка Марка. Једнога дана Марко као фуњара се увукао у собу скочи на кавез са Ћелом, кавез паде, Марко побеже, а мој мали Ћела је прецркао од страха и угинуо је.
Нажалост, због изградње зграда ми смо морали да се преселимо из старе куће. Од свих мојих љубимаца остали су само канаринци у стану. Последњи канаринац кога сам имао пре једно 10 година био је тзв. Слонова кост, једна јако ретка врста канаринаца у Београду а можда и шире. Била је женка, а женке не певају. Много сам је волео, онако сива, увек је била ту, чекала је да дођем са посла. Али и она је једнога дана угинула.
Једно од дела, а скорије екранизовано и то успешно је Господар прстенова. Заиста тешко дело за читање, а богме и за размишљање. Није то дечија литература, мада би се могло и ту сврстати. Деца је читају зато што су деца, свиђа им се магија, тамо неки Орци, неживи – носферату, чаробњаци и вилењаци. Наравно ту је у позадини рат између добра и зла. Књига је из три дела, увод, заплет и расплет. Аутор – режисер је заиста имао тежак и мукотрпан рад, да би то пренео нама гледаоцима на филмско платно. Мада је исто чињеница да се аутор филма послужио једним истоименим анимираним – цртаћем филмом из 1978 године. Комплетна сцене су преузете из тог цртаћа. Значи преузето је готово све из од ликова, карактера, физичког облика позадине, костимографије и тако даље. У сваком случају и књига и филм имају духа и стила. Ако дођете икако у посед овог цртаћа контраверзног аниматора Ралфа Бакшија погледајте нећете зажалити. Аутора су мало извикали, говорећи да није верно пренео књигу. Колико се мени чини тај проценат је био веома велики 95% па навише. А ту је и изврсна глума самих глумаца. Свакако ћете уживати да гледате филм, али обавезно прочитајте и књигу, допашће вам се. Ставићемо пар сличица, да видите сличност између ова два филма.
