Ako je ljubav

Prva pesma koju sam ikad dobila, doneo mi je Zmajček dolazeći mi u goste. Zmaju, hvala ti.

Ako je ljubav

ako je to ljubav što osećam,
zašto me toliko jako boli,
zašto mi toliko muči srce u grudima?

A srce mi jadno
samo tvoje ime šapće
kuca u grudima sve jače
i stati više nema snage.

A moje jadne oči
plakale su dok su presušile
jer nisi videla u njima
osim tvoje senke.

Oo! Gospode…
zbog čega toliko suza
zbog čega toliko patnje,
Zbog čega toliko bola,
Zašto Gospode da umrem?

Zbog ljubavi koje osećam,
zbog čega se tako gubim,
I srce moje jadno, počinje da jenjava
a moje oči, jadne one
umorile se i ćute, i one
A tvoj lik, okružen oreolom
gubi se iz mog sećanja… polako.

Ako je to ljubav što osećam
Zašto se gubim i umirem lagano?

(© by Zmajček, 29.3.2007. Sva prava zadržana.)

Ako je ljubav by Zmajček

Pretraživali ste:

    buba car (36)

Kalamiti Džejn

Piše moj dragi prijatelj Zajebant.

Bila jednom jedna…

U neka davna vremena, bila jednom jedna posve neobična žena. To nije bila obična žena, bila je to Marta Džejn Kanari. Da, pretpostavljate, ona je sa divljeg zapada, rođena je u Misuriju 1894. godine. Ova žena je bila teška pijanica, nosila je mušku odeću, imala je veoma loš rečnik, žvakala je duvan i bila je jako, jako vešta sa puškom. Putovala, je Arizonom, Dakota teritorijom slobodno u svom surovom zivotu. Kada je umrla 1903, “Beli đavo Jeloustouna” kako su je još nazivali biće upamćena kao svetica gradića Dedvuda gde je pomagala kao bolničarka u borbi protiv bolesti zvane velike boginje. Sahranjena je u blizini divljeg Bila Hikoka u Dedvudu, južna Dakota.

Niko ne zna tačno o njenom ranijem životu, sem nje same. Posle par godina kada je rođena, njena majka je umrla i familija se seli u Virdžiniju, gde je ona i odrasla. Ali, vec sa deset godina ona je bila odbačena od strane oca i braće i ona kreće svojim putem u svet odraslih.

Imala je prijatelje, a oni su imali visoko mišljenje o njoj, i iako je bila važila za “toaletnu devojku” ona brzo dobija lokalnu reputaciju veštog jahača konja i žene vešte sa puškom. Pre nego što je napunila dvadesetu godinu, general Kuk je postavlja za svog izviđača. I to su najlepše godine njenog života. Bila je neverovatno drska, a unosi se u svoj posao sa mnogo entuzijazma i to je radila vrlo spretno.

Iako su to bile muške akcije, kao i mučan i težak posao ona odlazi na mesto starijeg graničara nije to voljno uradila iako je imala hrabrosti i prijateljstvo u komandi. Njen neobičan nadimak dobila je 1872 godine. U to vreme je bila u Gus Krik kampu sa kapetanom Eganom. Indijanci su im zadavali mnogo muka a bilo je bogme i dosta pucnjave. Jednoga dana je kapetan Egan bio opkoljen velikom grupom indijanaca, gde su se borili na život i smrt a ona je nepokolebivo stajala rešena da ne podlegne tom pokolju. Kapetan je bio ranjen i pod mrtvim konjem. Usred borbe, ona napušta centar bitke i daje podršku ljudima pomaže kapetanu, daje mu elana i spašava ga. Kada se potpuno oporavio Kapetan Egan je razdragano pričao o gospođici Kanari kao o Kalamiti Džejn koji joj je bio prilepljen ma gde ona išla. I od tada se znalo za nju, samo je nekoliko znalo za njeno pravo ime.

Godine 1876 Džejn čini podvig, spašavajuci život šest putnika iz kočija, koji su putovali od Dedvuda do Vild Richa. Bili su opkoljeni indijancima, a vozač kočija je bio ranjen strelom. Svih šest putnika bili su muškarci i niko nije imao petlju i hrabrosti da uzme uzde. Kada je to videla Kalamiti Džejn je bez razmišljanja skočila uzela uzde od vozača kočija i bezbedno ih dovezla do Wild Richa.

Mi je znamo uglavnom kao Kalamiti Džejn iz kaubojskih filmova.

Pretraživali ste:

    kalamiti dzejn (335), kalamiti dzejn wikipedia (34)

Precious Images

Ma znate li ko mi je ovo poslao?
Zajebant, naravno. Kaže: “Evo ti malo osveženjce za blog”.
I tako… ma samo ga pogledajte, nema tu šta da se priča…

Ovaj film dobio je nagradu Oskar u kategoriji za Kratki film 1987.

Precious Images is a 1986 short film directed by Chuck Workman. It features approximately 470 half-second-long splices of classic movies and movie moments through the history of American film. The “scenes” are organized by genre, while matching it with appropriate music – e.g., the “musicals” section is accompanied by the title song of Singin’ in the Rain (1952). Films featured range chronologically from The Great Train Robbery (1903) to Rocky IV (1985), and range in subject from comedies such as Modern Times (1936) and Monty Python’s Meaning of Life (1983), dramas such as High Noon (1952) and The Godfather (1972), and alternative titles such as The Texas Chain Saw Massacre (1974) and Fritz the Cat (1972).

Its purpose is to evoke hundreds of “fleeting memories” in the viewers to look back on all the great films they have seen. The film won the Academy Award for Live Action Short Film during the 1987 ceremony, where it was featured in its entirety.

Because of the numerous copyrights involved with each of the four hundred-plus films, Precious Images cannot be sold commercially.

The music used (in order) is:

The Natural (Randy Newman) – The Final Game
Casablanca – As Time Goes By
Barbara Streisand – As Time Goes By
A Clockwork Orange – William Tell Overture
Singing In The Rain – Singing In The Rain
Psycho (Benard Hermann) – Main Titles
The Pink Panther (Henry Mancini) – Theme
The Natural (Randy Newman) – The Final Game

Iznenađenje

Meme by me

Ovaj moj dragi gost Zajebant, nikako ne prestaje da me iznenađuje, prijatno, naravno. Zajebant, hvala ti što ponekad misliš na mene.

Zajebant kaže:

O ovome nisi pisala na blogu, a značajno je, verovatno si preskočila zbog Vanjinog rođusa.

i pošalje mi ovaj tekst:

MODNA REVIJA
U KORIST DECE SA POSEBNIM POTREBAMA

Beograd, 14. februar 2007. – Njihova Kraljevska Visočanstva Prestolonaslednik Aleksandar II i Princeza Katarina, u saradnji sa zamenicom gradonačelnika grada Beograda gospođom Radmilom Hrustanović priredili su večeras u Belom Dvoru dobrotvornu modnu reviju u organizaciji Modne Agencije Fabrika.

Prodajom ulaznica za modnu reviju prikupljena su sredstva za nabavku opreme koja će se koristiti za rehabilitaciju dece sa posebnim potrebama.

Na ovogodišnjoj modnoj reviji prikazane su najnovije kolekcije visoke mode poznate italijanske kreatorke Rafaele Kuriel, koja je mnogo puta nagrađivana za svoj rad, i naše istaknute dizajnerke Verice Rakočević, koja je jedna od najistaknutijih predstavnika naše modne industrije u svetu. Gospođu Kuriel je večeras predstavljala njena ćerka gđica Điljola, koja radi kao modna kreatorka u studiju svoje majke.

Na samom početku prisutne je pozdravio Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II koji je istakao svoje zadovoljstvo iznova pokazanom humanošću žitelja srpske prestonice.

„Moja supruga i ja pomažemo koliko god možemo onima kojima je to potrebno više od 15 godina, a deci je naša pomoć najpotrebnija. Još jednom ste dokazali da u Srbiji ima mnogo ljudi velikog srca”, istakao je Prestolonaslednik u svom obraćanju.

Gospođa Radmila Hrustanović se zahvalila svima i iskazala poštovanje što su odlučili da ovo veče provedu u Belom Dvoru. „Vi ste srce Beograda, vi ste pravi Beograđani“, rekla je gospođa Hrustanović u svom obraćanju na početku modne revije.

Gospođa Verica Rakočević i gospođa Điljola Kastelini takođe su se zahvalile prisutnima što su došli i iskazale divljenje organizatorima što su se udružili oko ovako plemenitog cilja.

Humanitarna revija Humanitarna revija

Humanitarna revija

izvor

A ja sam Princezu Katarinu videla uživo dok sam bila u porodilištu, ona je bila u poseti nekoj svojoj rođaci (ako se dobro sećam) i onda razgovarala i sa drugim ženicama tamo (jako je fina osoba onako na prvi kontakt), išla je i da vidi intenzivnu negu, i kasnije pravila neku akciju i donirala mislim dva inkubatora.

Treba li da vam kažem koliko sam se iznenadila i oduševila?

Ta tako popularna Buba

Niste ga videli neko vreme, ali on je tu.
Piše moj dragi gost Zajebant.

U leto 1933. godine, sastala su se dva “velikana” Adolf Hitler i Ferdinand Porsche u sam osvit drugog rata, imali su o čemu da pričaju. Pričali su oni o jednoj ideji nazvanoj narodna kola – volkswagen. Zamišljeno je da ga vozi svaki peti stanovnik, da ide 100 km, i da košta 1000 rajsh maraka. To je bila ideja, da za građane Nemačke, Porsche pogura Hitlerovu zamisao, o malim kolima sa malom cenom.

Porsche je vrlo brzo dizajnirao automobil kao tip 60, ali je ubrzo promenio dizajin V1 – Eksperimentalni 1. Hitler je takođe predložio da imaju višnamenske tipove vozila, tako je nastao i model V2. Porsche, međutim, nije imao vremena da završi svoje prototipove. U svakom slučaju, projekat je priveden kraju 1935. godine. Ubrzo je on svoj model V1 izmenio i proizvedeno je 3 komada. Tom novom dizajnu dato je novo ime VW 3. Ovaj automobil imao je rigorozan test sledeće 1936. godine. Ovako je pocela era narodnih kola, koja su svojim izgledom neodoljivo podsećala na bubamaru, pa su dobila i drugi simpatican naziv “BUBA“.

Na promovisanje Bube došle su sve značajnije ličnosti.

Iz te verzije, nastale su neke druge verzije, kola su imala sličan izgled kao KDF wagen, koji je napravljen kasnije. Konačno, VW3 dobija metalni pod, oscilirajucu osovinu zadnje vuče, prednje vešanje i jako prozorsko okno. Inženjeri su testirali motor, i konačno zaključili da je motor sa 4 cilindra dobar, kao i vazdušno hlađenje. Od tri testirana tipa motora, izabran je najpouzdaniji, koji je, neočekivano, bio i najjevtiniji.

Sledeća kreirana verzija nazvana je VW30. Na ovu verziju SS-ovci su imali zamerke. Konstruktori se ponovo vraćaju KDF wagenu i 1939. godine izlazi model VW 38, pre produkcija i kao konačna verzija VW 39s demonstraciona kola. Tako je nastala verzija koja je dizajnom ostala do dan danas.

Buba je rađena u mnogim državama sveta, poslednji primerak je sišao sa trake brazilske industrije automobila. Zatvorena je era stare Bube i otvorena era nove Bube. Mislim da je proizvedeno oko 16 miliona primeraka u raznim varijantama. To je auto za sva vremena, najizdržljiviji moto,r a bogme i karoserija, jedan primerak bube je prešao preko 2 miliona kilometara bez generalne opravke motora.

I ja sam bio ponosni vlasnik jedne takve bube iz 1971. godine, original Nemac Bukvalno je mogla da radi po principu štapa i kanapa, sve je bilo na šraf, motor je mogao biti izvađen za 15 minuta, jedino je zamena svećica bila malo nezgodnija.

Ljudi su od Bube napravili kult, što zapravo ona i jeste. Francuzi su jedini pokušali da naprave narodna kola, nazvali su ga spaček. I mi smo imali isti pokušaj sa Fićom, ali je BUBA ostala BUBA.

Pretraživali ste:

    buba (306)

Животињско царство

Пише мој најдражи гост: Зајебант

слепо кучеЈедне давне 1976 године моји реше да купе плац. А баш у то време некако, је и била ера викенд насеља и викендаша. Узесмо ми плац у близини наше фамилије у Раљи. Елем засучемо ми рукаве и почесмо да уређујемо имање, само то да сте видели пуцало је на све стране од рада. Оградимо се ми плетена жица метар и по висока, почесмо и нешто викендице да зидамо. У међувремену смо и мало баште засадили, шта ћеш душановачки сељаци навикли на башту.

турски каранфилПрође једна година, друга, трећа ми и даље башту садимо. Поче нама башта да вене, гледамо лук само извучеш заперке, лука нигде нема, кромпир само врежа остаје у руци. Шта је то, запитамо се ми? И нађосмо ми узрок томе – слепо куче. То је био наш први сусрет са њим, ето за њим дођоше и кртице, па не можеш да живиш од оних њихових Вавилонских кула које оне избацују. Рију, буше на све стране, посекоше ми турске каранфиле, одоше моје лале… О гле, чуда каквих све животиња нема.

црна мачкаБили ми ту код неких комшија, они имаше црну мачку. Док смо ми седели и пили кафу мачка се негде изгуби, непрође дуго времена ето је она враћа се. Замјауче газди, и ми је сви погледасмо кад држи малог миша у устима, рече газда: “Добро је, видели смо”, мачка се одмах повуче. После смо сазнали, да је имала обичај када нешто улови, да то дође и покаже њему. Када се окотила, узели смо једно црно маче. То маче када је поодрасло исто је било добар ловац на мајку.

текирПочесмо ми да гајимо и голубове. Опет су ту били разни голубови, Мавијани, Текири, српски високолетачи, Бакарлија, Шеш… Направили смо од једног дела тавана голубарник. И сваки пут смо уживали гледајући их, док су они летели високо. Тата је онда некако и отишао у пензију па је скоро свакодневно био на плацу. Једно јутро ми дођемо, имамо шта да видимо. Разваљен таван и скоро празан голубарник, само 2-3 голуба остало од једног јата од четрдесетак голубова. Ми разочарани што нам покрадоше голубове. Али није било станке, куписмо опет голубове и нашој срећи није било краја. обезбедисмо боље голубарник, стависмо два катанца. Таман смо мислили све је ок, јато дође до магичне цифре од четрдесетак голубова, скинуше нам цреп и опет покрадоше голубове. Имали смо фине дугачке мердевине као створене за то. Е нећеш ђаволе један, рекосмо ми, и настависмо да узгајамо наше љубимце, по трећи пут. Поучени другом крађом куписмо ми баш људски дебео ланац и везасмо мердевине за багрем. И тако смо ми то предано узгајали јато наших голубова, док опет није стигло до цифре од око четрдесет комада. Али не лези враже, ни лопови нису мутави, они понесоше тестеру па исекоше багрем, узеше мердевине пресекоше катанце, и опет ми остадосмо без голубова… И ми се ту предасмо и од тада смо имали само неке дивље голубове оне обичне паркаџијске.

петаоДобисмо једне прилике певца на поклон. Леп петао, бели се, сија као да сте га изгланцали са нечиме. Шта да радимо са њим, пустисмо га у двориште да шврћка. И тако, прођоше дани нама га би жао онако сам да цуња по дворишту и куписмо му пар граорки, пар црвених и пар белих кокица, да има човек друштво. А што је имао гадну нарав, ако Вас није познавао а уђете у двориште надрљали сте. Пошто ми је плац на косини он се залети са брда као какав пас, хоће да насрне и кљуне Вас. Елем, расквоцала нам се једна граорка пред први мај и ми је насадисмо на јаја. Али као и у претходном случају дођоше кокошари (име за лопова који краде кокошке и голубове) и покупише све кокошке оне што нису могли да однесу, позавртали им шије и разбацали широм плаца.
Беху то четири крађе, које су нама врло тешко пале, не због штете нанете нам, већ због наших љубимаца без којих смо остали. Имали смо после псе од авлијанера до шкотског овчара и три мачке.

Но такав је крај, село а у селу све сами ловци не било који већ сељачки ловци. Убијали су мачке или псе, за некакав бонус у ловачком клубу, мислим да се тако зове. Убише ми два пса и једну мачку … у размаку од пар година…

Лепе сам тренутке имао са животињама, ако имате простора држите љубимце уз Вас, радоваћете им се. За оне који живе у становима, препорука не држите велике кућне љубимце, већ само оне мале да их не бисте мучили за џабе…

Сви моји љубимци

Више га и не представљам, одомаћио се,
мој пријатељ Зајебант

У мојој се породици увек гајила љубав према животињама. Живели смо на Душановцу, крају који је познат по голубарима. Треба рећи да је Душановац било село тада до 1970-их година. Ми смо имали око пола хектара око куће, па смо тако и могли да држимо кућне и остале љубимце. Данас се налази на мом кућевном плацу обданиште код хотела “Србија”. Сви смо живели у тој кућерини моје две тетке, стриц, браћа и сестра од тетке, брат од стрица, мој отац и мајка и наравно моја маленкост.

Елем, имали смо мачка по имену Марко, врло спретан ловац али и лопов. Вратио се мој отац са посла уморан и сав гладан. Каже му моја тетка иди Бошко у кухињу, ручај имаш и ћуфте, али немој све да поједеш нека остане и за друге. И оде мој отац да једе, али пошто је био преморен он прилегну на отоман који смо имали у кухињи. После неког времена ево и тетке дође, погледа у орман а оно нема ниједне ћуфте на тањиру. Викну она црни Бошко, па ти поједе све ћуфте!, ма нисам ни једну спавао сам. Кад ево и га, улази мачак Марко само се облизује, и одмах су знали шта је упитању, Марко је појео све ћуфте. Испоставило се да лесонит са задње стране ормана одигао, тако да је Марко само шапом требао да скида ћуфте са тањира.

Држали смо и куниће позамашан број а имали смо и једног предивног вучјака званог Џеки. Џеки је био даса, то није био обичан пас већ војни дезертер. Питате се како? Једноставно је побегао из касарне. Мој га је отац срео и помазио а овај мој Џеки је одмах кренуо за њим. И тако смо ми дошли до њега у посед. Елем, после једно месец дана, дође на капију војна полиција, дошла по мог Џекија. Али дошли су они и са дресером паса овај га погледа и прегледа, тамо вамо осврће се и каже: Овај пас више није за нас, оставите га и тако мој Џеки остаде у кући.

Опет, некако тих година не сећам се тачно рецимо `67 (око 3 год сам имао) били ми код неког татиног другара ту у комшилуку. Овај се другар обрадова што смо дошли. Док су они причали, ја сам разгледао голубове, канаринце, папагаје. Када смо кренули кући он је мени поклонио канаринца. Сви смо га одмах заволели и назвасмо га Ћела, имао је мало перја на глави, волео је да се потуче са другим канаринцима. Убрзо су ту уследили и други канаринци Буцко, Мишко, Жућа. Сви су углавном били Малинои или Липокри канаринци. Ипак и поред хендикепа ових канаринаца, (наиме они су лошији певачи од Холц-ролера канаринаца) ови су били одлични певачи. Па то је била милина људи слушати их. Све би то било лепо да није било мачка Марка. Једнога дана Марко као фуњара се увукао у собу скочи на кавез са Ћелом, кавез паде, Марко побеже, а мој мали Ћела је прецркао од страха и угинуо је.

Нажалост, због изградње зграда ми смо морали да се преселимо из старе куће. Од свих мојих љубимаца остали су само канаринци у стану. Последњи канаринац кога сам имао пре једно 10 година био је тзв. Слонова кост, једна јако ретка врста канаринаца у Београду а можда и шире. Била је женка, а женке не певају. Много сам је волео, онако сива, увек је била ту, чекала је да дођем са посла. Али и она је једнога дана угинула.

Сада више не држим канаринце, невероватно колико вам та мала створења прирасту за срце, када је угинула као да је отишао и један део мене са њом.Намерно вам нисам причао о осталим канаринцима већ само о мом Ћели и Шикици, првом и последњем канаринцу.

Наставак следи ускоро!