Bez naslova

Ovo je priča jedne posebne mame, ostavljena kao komentar, i po dozvoli izdvojena u poseban post. Ima dva dela. U drugom delu je zamolila da se ne komentariše. Poštujem njenu želju, ovaj post je zatvoren za komentare.

Dozvoliću sebi samo jednu rečenicu. Nije dobro ćutati.

Pozdrav svima,

Nasla sam ovaj blog dok sam tragala za informacijama. Ne mogu rečima iskazati koliko mi je značilo u danima kad sam se bojala da ce mi razum nestati, da ću se kao licnost dezintegrisati, upropastiti svoje duševno i telesno zdravlje i posle toga, ako moje dete jednoga dana dođe kući, biti nesposobna da o njemu brinem.

Moj put je sličan Ivaninom, samo mu je početak različit. Doneta i preneta trudnoća, komplikacije na porođaju (prirodan, ako se onoliki oksitocin može nazvati prirodnim), asfiksija, hipoksičko-ishemička encelafopatija, policistična encelafomalacija mozga. Bila je na nekom forumu prica jelenicepelenice, ona mi je jos sličnija… Savetovali su mi, što u oči, sto iza leđa, ako dete preživi – Zvečanska. Ne mogu i da hoću. Bila sam sa njim na odeljenju mesec i po dana, upoznala mnoge majke i videla: ostati sa svojim detetom sa posebnim potrebama svaku drugu je koštao zdravlja, braka, života. Razlikuju se samo kombinacije. Ja se borim za sebe. Borim se za svoga muža, za svoje dete.

Sada opet ne postoji mogućnost da budem sa njim. Ostaje mi samo moja porodica, moj posao, i moj novopronađeni Bog. I u ove, predizborne, dane muči me samo jedno. Moje dete je za ovu državu (državu, ne lekare koji ga leče), ginekološku kliniku na kojoj je rođen, lekara koji me je na kliniku primio i porodio – žalosna statistika.
Meni je moje dete moja sudbina i moj život. Moj krst. Moja ljubav. (Plačem. Sentimentalna, mazohistična budala!) I progoni me samo jedna misao: Da li ubijam narednu bebu time što sada ćutim? A nemam snage da progovorim.
Težak je ovo krsti, treba ga nositi kao čovek. Ne mogu sama, a svaka je majka, uza svu ljubav, razumevanje i podršku porodice, na kraju, pred i pod ovim krstom najusamljenije biće na svetu. Pijeta. (Dajte mi moje dete… poludeću odvojena od njega, premetnuću nebu i zemlju da pronađem ko mi je oteo moje dete…) A ja nisam Bogorodica, ja sam samo majka deteta koje ima težinu manju nego kada se rodilo, deta koje ne trepće, deteta koje do sada nije zaplakalo. Ja sam njegova majka. Ja sam njegov glas. Ja ćutim. Ne borim se za sledeću bebu, ne borim se za Srbiju… Ja sam dezerter sa fronta.

Ovo je prvi put da moja priča izlazi u bilo kakvu javnost. Anonimno, kukavički, pod nikom. Kolika je nekada davno, pre sedamdeset godina, beskonačna bila moja gordost, moja glupost, moj greh, moja sreća!

Oprosti svojoj gošći na predugačkom postu. Oprosti što će te možda već sutra zamoliti da ukloniš i ovaj trag njenog postojanja. Oprostite i vi, dragi sugrađani, što vas izdajem. Oprostite slaboj ženi. Oprostite dezerteru, kukavici! Oprostite tridesetogodišnjoj starici. Oprostite majci.

Hvala

SofijaB


Molim sve, koji pročitaju moj prethodni post, da ne ostavljaju komentar. Bar ne za sad.

Juče, pošto sam ga napisala, otišla sam, kao i svakog dana, u posetu mojoj bebi. I upravo dok sam pisala, čudeći se sama sebi zašto to moram učiniti, zašto je hitno da moju ispovest makar neko pročita, on se borio za život. Lekari više odavno ne daju nade. Priroda, kažu, ne dozvoljava neke stvari. Kao da se priroda išta pitala od mog ulaska u porodilište do danas. Njega u životu drže neke druge instance. Znam da on diše, uprkos svim očekivanjima, jer zna da ga volimo, bezuslovno kako samo to roditelji mogu, ne misleći o tome da li će sutra biti hrom ili spor. Zna da ga čekamo. Zna da se nadamo. Njega u životu drže naše molitve.

Umesto komentara, na ovaj sveti i vedar dan, kad gospodari bar na 12 sati strepe od naše volje, obucite se svečano, uzmite svoju decu za ručice i izađite sa njima. U park, u crkvu, na biralište, svejedno. Samo, budite sa svojom decom. A kad sednete za svečani nedeljni ručak, ne palite televizor. Ne unosite otrov u svoju kuću. Ne pričajte o o politici. Gledajte u oči svoje dece, smejte se s njima. Ne znate koliko ste srećni što imate tu privilegiju.

A uveče, kad ih budete stavili na spavanje, ako se molite Bogu, pomolite se i za vlastodršce, koji misle da je bitno da baš oni vladaju Srbijom, koji su zaboravili da su oni tu da budu građanima sluge. Pomolite se za narod, zabludeli, koji misli da će mu biti bolje ako promeni nekog drugog, a ne shvata da čovek, u suštini, može jedino da menja sebe. Pomolite se za sve ohole, gorde i lakomislene (I ja sam takva bila, a možda sam i sada, samo ne primećujem). Pomolite se za one koje dele i one koji ne dele vaše političke stavove, jer oni nisu suštinski bitni. “Ljudi se dele na ljude i neljude, sve ostale podele su lažne”. Kako su to dobro znali naši pisci, ali njih, kao i proroke, niko ne sluša. Ako mi ne verujete, čitajte Ćopića (to je moja trenutna lektira), Andrića, Selimovića, Sremca, Kiša, Nastasijevića, Stankovića, narodne pesme i bajke, Šekspira, Tolkina… izbor je širok i dovoljan za čitav život.

Na kraju, jer na kraju dolazi ono što vam je najbliže srcu, pomolite se za zdravlje vaše dece, rođaka, prijatelja, jer ono je, kao i so iz one divne češke bajke, vrednije od svakog zlata.

Zato vas sve molim, koji pročitate našu priču, nemojte ostavljati komentar. Nemojte širiti dalje. Neka naša priča ostane ovde u gostima tiha, tužna i radosna (O, da, naša priča je i radosna, ne zaboravite da sam bila toliko dugo sa svojim divnim, dobrim, voljenim detetom). Ovde je birano društvo. Umesto komentara, ostavite molitvu ili dobru želju ili osmeh. Molim vas, pomolite se danas za zdravlje bebe Maksima.

Hvala domaćici što trpi ovako brbljive goste. I hvala svima vama, drage majke, sestre moje po radosti, i dragi priljatelji, što ćete se, znam, setiti danas i mene.

Ne poznajem tvoje lice

Hm… kako ovog gosta da predstavim. Joe, još jedan od virtuelnih. Naučih od njega dosta, učim i dalje. Dobar je učitelj, doduše ponekad moram dooobro da se udubim da bih razumela. Ponekad ni to nije dovoljno. Joe, hvala ti i dobro došao (šapnuće mi valjda da li se ovo piše odvojeno ili zajedno).

Putujući danonoćno poslednjih dana, pokušavo sam da sagledam lica Srbije. Osim neponovljivo autentičnih obrisa prirode i raznolikog pejzaža, zaprepastila me je predizborna jednoličnost. Sela, palanke, varoši i ono što mi rado nazivamo gradovima, a oni to zapravo nisu, bezotporno naliče jedni drugima. Cirkuski šareniš, kao posledica nestilističnog šminkanja ”urbanih” površina, potvrđuje isključivu dnevno-političku angažovanost aktuelnih vlasti. Plakati u hiljadu boja vise i sa žica za sušenje veša. Na svakom koraku slogani, obećanja, demagoške fraze…. Tovari političara, kancelarijskih mastiljara, birokrata, analitičara, statističara, pogubljeno raštrkani po Srbiji, neprestano mi uleću u vidokrug. Birokratski jezik ušao i u uši pijačnih prodavaca, konduktera, uličnih čistača. Raskoračje pri svakom narednom koraku, uliva mi sve više istinu o apsurdu, kao jedinoj našoj konačnosti. Politikantske aspiracije odavno su prešle okvire realnog, ali su sada dobile i svoj zaokruženi oblik agresivnog divljaštva. Niko nije pošteđen. Počinjem da brinem za svoj duhovni prostor, a kako se odvija, razvija i zavija svesrpska svest, izgleda da će nam biti ugrožen i telesni prostor.

Živela Srbija!

Joe

Kako je kod tebe tamo u Švabiji?

StarbucksNeki običan razgovor. Pitam gospodina Starbucks-a pitanje iz naslova. Gospodin Starbucks je, da vam ga sad ne predstavljam previše, jedan od onih mojiih virtuelnih prijetelja koji me nisu nikad u životu videli, pa mi svesrdno pomažu (sećate se mog posta o tome). Dobih ovaj odgovor, koji uz dopuštenje ovde objavljujem.

Otkud sad odjednom takvo pitanje?
Rešila da pakuješ kofere pa se raspituješ, ili…

Nije loše, uopšte nije loše. Naravno, daleko i od toga da mi je super. Dođe mi ponekad i da ih sve oteram u 3 lepe i odem. Negde. Na treću stranu. Ili kući.
Sa materijalne strane, mnogo mi je bolje nego što mi je bilo tu. Ne odlazi mi cela plata samo na stan. Ne moram još dodatno, pored posla, da tezgarim kod polupismenog bizMismena da bih spojio od prvog do prvog. Odlazak u restoran na ručak/večeru je obična stvar i ne gledaš na to kao na “event”. Ne izvrće mi se utroba od smrada i znoja u prepunom gradskom autobusu, na +70 stepeni u istom. Takođe, ne čekam ga jer dolazi tačno u minut, i danju i noću. Na kraju krajeva, i nije bus nego metro. A i efikasniji je od auta, budući da za 17 minuta pređem 40 kilometara (Hamburg ima oko 100km u prečniku) i nema problema sa parkiranjem.

Međutim. Nisam nostalgičan tip, ali nedostaje mi ponekad da pročavrljam uživo uz kaficu s nekim dragim ljudima, u nekoj lepoj letnjoj bašti. Da zapalim cigaretu, iako sam ostavio. Nedostaju mi ljudi s kojima mogu da se smejem internim šalama, nastalim toliko davno i pod takvim okolnostima da je potrebno bar nekoliko minuta uvoda da bi se objasnile nekom trećem.

Ovdašnji su ljudi drugačiji, njihova shvatanja i ono što podrazumevaju pod normalnim se malo razlikuje on naših (balkanskih) shvatanja i poimanja normalnog, ali u principu nisu loši. Govorim o Hamburgu, koji je inače vrlo internacionalan, ne znam kako je u drugim delovima “Švabije”.

Mr Starbucks, ona kafa što je onomad promašismo, još te čeka. U Costi, doduše.

Musaka

Ovih dana svi prosipaju neke recepte: Aurora za višnjevaču, Kukac (tj. Anja) za činke, Gagu više i ne računam. Sa druge strane kod Blogowskog malo-malo pa neka geek fora.
A kod mene, dva u jednom: “geek recept” i specijalni gost Ž.

A sve je počelo od Zver mašine za ljušćenje krompira. Postavilo se pitanje da li ova Zver mašina ume i musaku da napravi. Ume, dakako, uz odgovarajuću softversku podršku.

Zver Mašina

Program za musaku (Java implementacija)

final ZverMašina mašina = system.getResources().dajZverMasinu();
final Šerpa šerpa = new Šerpa(Size.standard, Color.belaNaCrveneTufne);
final Šporet šporet = system.getResources().dajŠporet();
final MlevenoMeso meso = system.getResources().dajFrižider().dajMlevenoMeso(300g, Meso.svinjsko && Meso.teleće);
final Mleko mleko = system.getResources().dajFrižider().dajMleko(200ml, Mleko.kratkotrajno);
final Jaje jaje[] = system.getResources().dajFrižider().dajJaja(2);
final Domaćica domaćica = system.getResources().dajGazdaricu();
for(int i=1; i<špajz.dajBrojKrompira(); i++)
{
  final Krompir krompir = špajz.dajKrompir(i);
  mašina.oljušti(krompir);
  mašina.iseciNaKolutove(krompir);
  domaćica.poređaj(šerpa, krompir);
  if(šerpa.slojZavršen())
      domaćica.poređaj(šerpa, meso);
}
domaćica.pospi(šerpa, domaćica.umuti(mleko, jaje[1] + jaje[2]));
šporet.dajRernu().ubaci(šerpa);
šporet.peci(45min, 200C);
domaćica.serviraj();

Autorska prava zadržana od strane Ž.

Ako biste posle svega i kaficu da popijete, samo izvolite, poslužite se. Molim samo, sledite uputstva sa šolje.

Samo sledite uputstva sa šoljice

Pretraživali ste:

    masina za pravljenje sarme (20)

Blogerski mit

Ovo bi moglo da bude i kao Eniac kod mene u gostima.

Prisustvovala sam danas stvaranju jednog mita. Ma šta prisustvovala, bila inspirator.

Dakle, prosta dedukcija.

E (decidno): ti pišeš blog, što znači da ne rešavaš ukrštene reči. To je mit.
ja (zbunjeno, već pomišljam, svašta sa mnom, kako sam samo neobaveštena): jel? nisam znala za taj mit.
E: sad sam ga izmislio

Onda malo obrazloženja, čisto da ne bude da mit nije teorijski utemeljen.
E: jer generalno blogeri vise za kompom, ukrštenice su suviše zemaljske za njih.
ja: apsolutna istina (ovo mu dođe k’o dokazivanje teoreme).

Mit je u bajci, pesmi i sl. izražena tvorevina prednaucnog i fantazijom prožetog (obično magično-religionznog) mišljenja, kojom narod na primitivnom stupnju razvitka objašnjava postanak prirodnih bića i pojava.

izvor: wikipedia

Dajte još koji blogerski mit…

Povratak

Predstavljam vam svoju gošću, našu 381 gazdaricu Lang.
Da vam pravo kažem, uplašila me sad, sa kim ću ja piti kafu u Balance-u?!

Čekao me je na aerodromu.
LAX je sjajan, praktičan, sve očas posla završite i udahnete vazduh. Samo to. Temperatura 77 stepeni F, vlažnost 54%, bez vetra. Posle 14 sati leta ništa drugo i ne osećam sem vremenskih prilika. Tako. Udahnuh duboko. Zemlju ljubim samo na onom drugom aerodromu NT, kad se vraćam, a ko zna kad će to biti ovoga puta. Ne, neću da razmišljam, previše sam umorna. Pogledala sam ga. Stajao je sa rukama na bokovima i zamišljenim pogledom uprtim u daljinu. Kao da me ignoriše. Čudna poza. Do tada nisam shvatala da on to radi namerno.

Krenuli smo ka “kući”. Kuća je u zapadnom delu LA, ili još lakše: kreneš od Down town-a na zapad, zapadnije od Beverly Hills-a. Santa Monika je tik do okeana, oslonjena auto putem Pacific coast i širokom pesčanom plažom na vodu.Treba vam par minuta brzog hoda po pesku da bi ste dotakli okean. Isplati se. Pacifik je u pitanju, naravno. Atlantik je hladan, sa obe strane (to je moja vizija, ne iskustvo), ne bih ni pokušavala da ga dotaknem. SM je prelepa, topla, sjajna, sa visokim palmama, čiju krošnju i ne vidite, dok se ne zagledate gore, visoko. Ako sa njene ivice skrenete pogled prema okeanu videćete samo ogromnu Santa Monika State Beach, a pogled na levo vam dozvoljava da vidite niz kuća na Malibu. Nestvarno. Ovaj deo grada je prepoznatljiv još po nečemu. Jedinstven, zapravo. Ima jednu sjajnu ulicu, The Third Street Promenade. Liči na Knez Mihajlovu, pešačka zona, čak su i ulični svirači kao pokupljeni u Beogradu, uglavnom u tamnoputoj varijanti. U toj ulici nahranim svoju nostalgiju kad krene da kulja, a s obzirom da nisam još ni navikla na daljine, kulja vrlo često. Bez vidljivog razloga. Kao stara teško promenjiva navika.

Reših da ne mislim na nostalgiju. Rano je. Radije bih popila kafu u Coffee bean-u. To mu dodje kao moj Grinet u Beogradu. Skoro pa je isto. Opet poredim, a nije za poredjenje.

“Čitala si knjigu?” pitao me je.

“Mmm …da, malo spavala, malo čitala”

“Pa, kakva je? Jel politička ili psihološka? ”

“Šta? Nemam pojma, psihološka najverovatnije”

Stigli smo vrlo brzo, izbegli smo rush hour. Dobro je. Opet ćutanje. Ćutanje kao najbolji izbor, kad ste previše umorni, isrpljeni i previše u grču od onoga što je ostalo miljama iza vas i vremenski i prostorno. Počelo je da me steže nešto u grudima. To mi se uvek dešavalo u takvim situacijama. Jadva sam izašla iz kola. Svuda me steže. Sandale, majca, farmerke. Samo sam mislila na hladan tuš i osećaj slobode kad skinete sve prljavo sa sebe. Strovalila sam se u fotelju i konačno odahnula. Nije bilo povratka. Neke odluke jednostavno donesete. Mogu da budu dobre ili loše ali iz njih povratka nema. Nasmejah se, konačno. Kad napravite izbor onda je vreme za to. Zatvorila sam oči. Samo da se naspavam, da se naviknem na vremensku razliku i da onda uživam ovde i ovako. Kao da mi je za uživanje bilo potrebno da predjem više od deset hiljada milja. Možda je i bilo potrebno. Bar više nisam ni na nebu ni na zemlji….
Hm, da, za sve one koji su ostali, a sa kojima se nisam oprostila i pozdravila, za one koji su ostali a kojima nisam rekla zašto sam ipak otišla…ma, shvatićete razloge i sami ..

Tvoja priča

Predstavljam vam moju dragu, specijalnu gošću, Venus.

Kad sam prvi put primetila tvoje vibracije, pomislila sam nemoguće. Kad si mi prvi put rekla da postoje vibracije rekla sam nemoguće (a inače je to reč koju izbegavam da koristim jer se obično busam sa tim da ništa nije nemoguće).

Zašto? Zato što mi je to bio potpuno jedan neočekivan spoj tebe kao racionalne, obrazovane, pametne, stabilne i njega kao extremno gladnim života u oblastima koje su tebi, bar je meni tako izgledalo, daleke. Kao spoj velegrada i prirode, kao lepotica i zver kao livadsko cveće i gajene kale. Onda sam shvatila da on ima ono što ti nemaš i da će ti to možda otvoriti vrata za ono što trenutno ne možeš da vidiš.

Nevezano za tu i takvu priču, htela sam da ti kažem, pre neki dan, da treba da želiš sve i do kraja (sad, a i inače), ali moraš da znaš da za to treba dvoje, i mnogo i dugo i jako i sjajno i ko zna šta još… ali ti to već znaš. I prihvati sve što možeš i hoćeš iz ove priče čak i ako to bude manje ili mnogo manje od onoga o čemu trenutno sanjaš. Ja znam da ti znaš da si divna, vredna i sjajna samo ti je iz nekog razloga preko potrebno da ti to sad neko i pokaže. Znam i razloge, ali ne bih o njima.

Treba da pričaš jer imaš kome, treba da me saslušaš ali nikad ama baš nikad nemoj da me poslušaš i uradiš kako ja mislim da treba, nego samo onako kako ti negde daleko i duboko spoznaš ili osetiš da je tako, pa makar čitav svet mislio drugačije.

Ti ja smo po mnogo čemu slične, bar na prvi pogled i ako mislimo na neke životne stavove, ali , uvek to ali.. Ja bih ti rado dala svo svoje iskustvo, ogoljeno do bola, sve moje greške da ih nikad ne ponoviš, sve svoje životne lomove koji tebi liče na tvoje, i misliš da ti mogu pomoći… Ali to su moji lomovi i moje borbe, i svo moje iskustvo i sve moje misli i moja osećanja tebi neće pomoći ama baš ni malo.

Tražila si priču (znam da nisi očekivala da bude ovakva), evo ti je, pa je ti objavi ako smeš…