Category: Gosti

Neki običan razgovor. Pitam gospodina Starbucks-a pitanje iz naslova. Gospodin Starbucks je, da vam ga sad ne predstavljam previše, jedan od onih mojiih virtuelnih prijetelja koji me nisu nikad u životu videli, pa mi svesrdno pomažu (sećate se mog posta o tome). Dobih ovaj odgovor, koji uz dopuštenje ovde objavljujem.

Otkud sad odjednom takvo pitanje?
Rešila da pakuješ kofere pa se raspituješ, ili…

Nije loše, uopšte nije loše. Naravno, daleko i od toga da mi je super. Dođe mi ponekad i da ih sve oteram u *** i odem. Negde. Na treću stranu. Ili kući.
Sa materijalne strane, mnogo mi je bolje nego što mi je bilo tu. Ne odlazi mi cela plata samo na stan. Ne moram još dodatno, pored posla, da tezgarim kod polupismenog bizMismena da bih spojio od prvog do prvog. Odlazak u restoran na ručak/večeru je obična stvar i ne gledaš na to kao na “event”. Ne izvrće mi se utroba od smrada i znoja u prepunom gradskom autobusu, na +70 stepeni u istom. Takođe, ne čekam ga jer dolazi tačno u minut, i danju i noću. Na kraju krajeva, i nije bus nego metro. A i efikasniji je od auta, budući da za 17 minuta pređem 40 kilometara (Hamburg ima oko 100km u prečniku) i nema problema sa parkiranjem.

Međutim. Nisam nostalgičan tip, ali nedostaje mi ponekad da pročavrljam uživo uz kaficu s nekim dragim ljudima, u nekoj lepoj letnjoj bašti. Da zapalim cigaretu, iako sam ostavio. Nedostaju mi ljudi s kojima mogu da se smejem internim šalama, nastalim toliko davno i pod takvim okolnostima da je potrebno bar nekoliko minuta uvoda da bi se objasnile nekom trećem.

Ovdašnji su ljudi drugačiji, njihova shvatanja i ono što podrazumevaju pod normalnim se malo razlikuje on naših (balkanskih) shvatanja i poimanja normalnog, ali u principu nisu loši. Govorim o Hamburgu, koji je inače vrlo internacionalan, ne znam kako je u drugim delovima “Švabije”.

Mr Starbucks, ona kafa što je onomad promašismo, još te čeka. U Costi, doduše.

Ovih dana svi prosipaju neke recepte: Aurora za višnjevaču, Kukac (tj. Anja) za činke, Gagu više i ne računam. Sa druge strane kod Blogowskog malo-malo pa neka geek fora.
A kod mene, dva u jednom: “geek recept” i specijalni gost Ž.

A sve je počelo od Zver mašine za ljušćenje krompira. Postavilo se pitanje da li ova Zver mašina ume i musaku da napravi. Ume, dakako, uz odgovarajuću softversku podršku.

Program za musaku (Java implementacija)

final ZverMašina mašina = system.getResources().dajZverMasinu();
final Šerpa šerpa = new Šerpa(Size.standard, Color.belaNaCrveneTufne);
final Šporet šporet = system.getResources().dajŠporet();
final MlevenoMeso meso = system.getResources().dajFrižider().dajMlevenoMeso(300g, Meso.svinjsko && Meso.teleće);
final Mleko mleko = system.getResources().dajFrižider().dajMleko(200ml, Mleko.kratkotrajno);
final Jaje jaje[] = system.getResources().dajFrižider().dajJaja(2);
final Domaćica domaćica = system.getResources().dajGazdaricu();
for(int i=1; i<špajz.dajBrojKrompira(); i++)
{
final Krompir krompir = špajz.dajKrompir(i);
mašina.oljušti(krompir);
mašina.iseciNaKolutove(krompir);
domaćica.poređaj(šerpa, krompir);
if(šerpa.slojZavršen())
domaćica.poređaj(šerpa, meso);
}
domaćica.pospi(šerpa, domaćica.umuti(mleko, jaje[1] + jaje[2]));
šporet.dajRernu().ubaci(šerpa);
šporet.peci(45min, 200C);
domaćica.serviraj();

Autorska prava zadržana od strane Ž.

Ako biste posle svega i kaficu da popijete, samo izvolite, poslužite se. Molim samo, sledite uputstva sa šolje.

Predstavljam vam moju dragu, specijalnu gošću, Venus.

Kad sam prvi put primetila tvoje vibracije, pomislila sam nemoguće. Kad si mi prvi put rekla da postoje vibracije rekla sam nemoguće (a inače je to reč koju izbegavam da koristim jer se obično busam sa tim da ništa nije nemoguće).

Zašto? Zato što mi je to bio potpuno jedan neočekivan spoj tebe kao racionalne, obrazovane, pametne, stabilne i njega kao extremno gladnim života u oblastima koje su tebi, bar je meni tako izgledalo, daleke. Kao spoj velegrada i prirode, kao lepotica i zver kao livadsko cveće i gajene kale. Onda sam shvatila da on ima ono što ti nemaš i da će ti to možda otvoriti vrata za ono što trenutno ne možeš da vidiš.

Nevezano za tu i takvu priču, htela sam da ti kažem, pre neki dan, da treba da želiš sve i do kraja (sad, a i inače), ali moraš da znaš da za to treba dvoje, i mnogo i dugo i jako i sjajno i ko zna šta još… ali ti to već znaš. I prihvati sve što možeš i hoćeš iz ove priče čak i ako to bude manje ili mnogo manje od onoga o čemu trenutno sanjaš. Ja znam da ti znaš da si divna, vredna i sjajna samo ti je iz nekog razloga preko potrebno da ti to sad neko i pokaže. Znam i razloge, ali ne bih o njima.

Treba da pričaš jer imaš kome, treba da me saslušaš ali nikad ama baš nikad nemoj da me poslušaš i uradiš kako ja mislim da treba, nego samo onako kako ti negde daleko i duboko spoznaš ili osetiš da je tako, pa makar čitav svet mislio drugačije.

Ti ja smo po mnogo čemu slične, bar na prvi pogled i ako mislimo na neke životne stavove, ali , uvek to ali.. Ja bih ti rado dala svo svoje iskustvo, ogoljeno do bola, sve moje greške da ih nikad ne ponoviš, sve svoje životne lomove koji tebi liče na tvoje, i misliš da ti mogu pomoći… Ali to su moji lomovi i moje borbe, i svo moje iskustvo i sve moje misli i moja osećanja tebi neće pomoći ama baš ni malo.

Tražila si priču (znam da nisi očekivala da bude ovakva), evo ti je, pa je ti objavi ako smeš…

Prva pesma koju sam ikad dobila, doneo mi je Zmajček dolazeći mi u goste. Zmaju, hvala ti.

Ako je ljubav

ako je to ljubav što osećam,
zašto me toliko jako boli,
zašto mi toliko muči srce u grudima?

A srce mi jadno
samo tvoje ime šapće
kuca u grudima sve jače
i stati više nema snage.

A moje jadne oči
plakale su dok su presušile
jer nisi videla u njima
osim tvoje senke.

Oo! Gospode…
zbog čega toliko suza
zbog čega toliko patnje,
Zbog čega toliko bola,
Zašto Gospode da umrem?

Zbog ljubavi koje osećam,
zbog čega se tako gubim,
I srce moje jadno, počinje da jenjava
a moje oči, jadne one
umorile se i ćute, i one
A tvoj lik, okružen oreolom
gubi se iz mog sećanja… polako.

Ako je to ljubav što osećam
Zašto se gubim i umirem lagano?

(© by Zmajček, 29.3.2007. Sva prava zadržana.)