Ne voli da doručkuje, makar ne u ono vreme kad je doručak, ili ne ono što je za doručak. Jedna priča iz vrtića, prepričana.
Vanja stavi dva zalogaja u usta dok neko gleda, kad se okrene, izvadi iz usta, i stavi u tuđ tanjir.
Na sav glas sam se smejala kad mi je D. to ispričao, verujem da je pomislio da nisam baš najčistija.
A smejala sam se jer sam ja imala slične smicalice. OK, znate me, sad ide Flashback from childhood.
Ispod prozora u kuhinji postojao je neki otvor za ventilaciju. Tu su vrlo često završavale viršle, jaja, parčad hleba i još koješta što je bilo predviđeno da pojedem za doručak. Nekad je bilo i “Jao što je vrućina, moram da otvorim prozor!” i onda šljiiiis, doručak zafrljačen kroz prozor dok niko ne gleda… (Uhvaćena sam par puta, ali samo zato jer bih zaboravila da taj doručak iz ventilacije naknadno izbacim, ali ni blizu onoliko puta koliko sam puta doručak izvrdala.)
I dan danas ne doručkujem, pre podneva jedino četkica za zube i kafa. Izgleda mi je dete na mene.
A što se smicalice tiče, iako to nije baš lepo, jel, ja sam vrlo ponosna da je ona uspela da smisli šta da uradi sa zalogajem koji neće da pojede. Tuđ tanjir, VRH!
Ponoviću ovo još jednom, i sigurna sam da nije poslednji put: mnogo više ona zna i ume, nego što ume da pokaže.
Ustvari, možda mi ne umemo da gledamo, slušamo i razumemo.
A vi, šta ste doručkovali?