Večera. Posle večere iz špajza donela sok, mali tetrapak, na slamku. Sama odvoji slamku, i čeka da joj namestim.
Ja sam u drugoj sobi, donosi mi tetrapak mleka, od pola litre. Pomislim htela je još soka, ali onaj malopre je bio poslednji. Smislim da joj stavim veliku slamku. Malo negoduje. Povuče dva gutljaja, vadi slamku, pokazuje mi čašu. Sipam joj u čašu i odlazim ponovo u sobu.
Posle tri minuta, donosi mi otvorenu kesu Nesquika, pažljivo da ne prospe. Kesa stoji u gornjem kuhinjskom elementu. Nisam ni znala da može da dohvati. Zapravo sam znala, donosi mi čaše, koje takođe stoje u gornjem delu, pored, ali nešto mi nije palo na pamet..
Ono prethodno mleko iz čaše je popila, uzimam tetrapak da joj sipam, kad vidi da izlazi belo, malo negoduje. Uzimam kašičicu, sipam Nesquick u mleko, i promešam. Kad vidi da se boja promenila, vidno je zadovoljna, popi još jednu čašu, naiskap.
Sad malo flashback from childhood.
E pa u to vreme, ovde nije bio da se kupi Nesquick, samo Kraš ekspres i Benko. Odvratni, preslatki. Jedva sam čekala da iz Pariza dođu ujak ili tetka, i donesu pravi Nesquick.
I da se ponovim, ko zna koji put.
Mnogo više ona ume i zna nego što pokazuje,
ili što mi mislimo ili možemo da pretpostavimo.
