Vanja nosi nalepnicu/flaster/patch na oku zbog strabizma. Nosi ga svakog dana, i to obično ujutru od kad se probudi, pa do popodne, oko 4-5 sati popodne.
Priča broj 1
Leto 2004. Zemunski park.
Vanja sedi u kolicima. Na klupi sede dve žene, jedna starija, oko 80 godina, i druga nešto mlađa, oko 60, kasnije shvatam da su u pitanju majka i ćerka. Prolazimo pored ove klupe, i kad smo ih prošli, ali dovoljno blizu da čujemo šta pričaju.
Starija žena: “Jadno dete, nema jedno oko.”
Mlađa žena: “Bože mama, šta pričaš… Verovatno se povredilo.”
Nastavljamo dalje, ja ne komentarišem i smejem se u sebi…ljudskom neznanju…
Priča broj 2
Leto 2004, mesec dana nakon prethodnog događaja. Neka uličica u Zemunu.
Mama i dečak uzrasta otprilike 3 godine idu prema nama.
Dečak: “Mamaaaa, šta seka to ima na oku?”
Mama: “To ona vežba oči, da bi kad poraste bila lepa. Znaš, i ja i tetka smo to nosile kad smo bile male.”
Dečak: “Baš dobro što ih sad više ne nosiš.”
Mama: “Zašto?”
Dečak: “Pa ne bih te prepoznao.”
Nastavljamo dalje, ja ne komentarišem i smejem se u sebi…dečjoj radoznalosti… a suze mi naviru na oči…
Kako ljudi zapravo pojma nemaju dok se njima ne dogodi. Sad kad razmislim, ne znam ni da li sam ja ikada pre videla neko dete na ulici sa nalepnicom. Od kad je Vanja nosi, samo sam dva puta videla decu koja ih imaju. Jednu sasvim malu bebu i jedno nešto veće dete, koje je bilo u obdaništu i onako dva-po-dva bili u šetnji sa vaspitačicama.
Da li ja prosto ranije nisam obraćala pažnju, ili roditelji izbegavaju da sa nalepnicom vode decu napolje…
Ja znam samo da ja nisam od tih.