Ovo mi je ispričala L, Vanjin defektolog. Valjda sam sve dobro upamtila, ako i nisam svaki detalj, nema ni veze.
Ručak je, i počinje pljusak. Sedeći za stolom, kroz prozor primećuju da se napolju nešto dešava. Ustaju, odvode ih na terasu, da malo pokisnu i gledaju kišu. Vanja stoj ispod zaklona, i pruža ruku da pokisne, a onda izlazi na kišu.
Ovo nisam očekivala, to pružanje ruke, mada znam da voli kad pada kiša, i podiže lice, da pokisne. Voli i kad joj vetar duva u lice.
L. je još pohvalila da uspešno klasifikuje boje, da tom prilikom jako se trudeći pokušava nešto da izgovori, ali i da folira, i pokušava da izvrda aktivnosti koje joj se ne sviđaju. O ovome ću u nekom od narednih postova, probaću da slikam i snimim. Možda bih mogla i da im ostavljam fotoaparat u vrtiću.
Sila je Vanjuska…
…i pruža ruku da pokisne, a onda izlazi na kišu…ovo i ja radim… a i izvrdavam aktivnosti koje ne volim….ljubac za malu neznu lukavicu !
I ja izbegavam aktivnosti koje ne volim 😉
Imamo novog defektologa, i u nekom od prvih razgovora, on mi to ispriča, ja kažem, tu je na mamu, i mama izvrdava sve što nije apsolutno neophodno da se uradi 😀
Pile pametno 🙂 Kad bude progovorila, šta ćemo mi sve lepo i zanimljivo da čujemo <3
@AnaK, rasplaka me :*
ljubim vanjusku
tako si to lepo opisala…j aprosto mogu da je zamislim u toj kisi :*
Kiša kao da predstavlja njen razvoj pod tvojim budnim okom, naravno da će želeti da popije još i poraste što više. 🙂
hvala drugari 🙂
Moram da se složim sa AnomK. Šta sve ona ume i zna! (Ono sa mandarinama sam tek sad videla. Svaka čast.)
nije to bila kisa onakva kakvu mi znamo. to je bilo njeno sunce.