U pauzi velikog posla da zapišem, da ne zaboravim osećaj.
Od pre nekog vremena, sa Vanjom u vrtiću su i drugari koji dolaze iz Doma u Zvečanskoj, ponekad se srećemo ujutru. Jedna devojčica sa Down Sy je naročito mila, snažno me zagrli kad god ugrabi priliku.
Tako se jutros, bukvalno popela uz mene, i tako me čvrsto zagrlila ne želeći da me pusti. Nešto mi je nerazumljivo pričala, ali nema veze, izmazile smo se lepo. A Vanja, ugrabila je priliku da iskulira malo na čuvenoj stolici čekajući me da je obujem pa da prođemo kroz zelena vrata.
Divno i strašno.
Zvečanska 🙁 Nemam snage ni da zamislim. Ja bih se zarozala od plakanja.
Jao ne znam, meni nije bilo strašno, nego nekako milo i toplo oko srca. Došlo mi da povedem devojčicu kući.
To je onaj divan deo. Strašno je što je devojčica tako mila da bismo je i ti i ja povele kući (kad bismo imale uslova), a “roditelji” su je ostavili. Uvek kada čujem da je neko dete sa “posebnim potrebama” u instituciji, setim onih “humanih” lekarskih saveta i pođu mi suze na oči. A ona, dušica, prepoznaje čisto srce koje može voleti i leti u zagrljaj.