Male priče iz života
Sutra nam je rođendan. Treći.
Želim puno da pozdravim moju sestru Snežanu, koja mi je iz Norveške poslala super poklon. Vidim da ona svakog dana dolazi da nas poseti ovde na blogu.
Imaćemo malu žurku. Malu, jer Vanja ne voli veće gužve i galamu, to joj još uvek smeta, pa je skroz kenjkava.
Ne znam više ni šta da mislim…
Opet nisu hteli da mi daju kapu pre nego što je zaspala. “Ne možete da se napolju šetate sa kapom” bio je prvi odgovor. Svašta, pa potrebno je da je uspavam a ne da je šetam…
Dobro, pošto je bila dobro neispavana, relativno je lako zaspala, uprkos tome što je to trebalo uraditi u hodniku, gde mnogi prolaze, lupaju vratima, razgovaraju itd… Kad je zaspala, ušla sam unutra i NARAVNO, kad su joj stavljali kapu, probudila se. Za one koji nisu nikad prisustvovali, stavlja se kapa koja liči na kape za vaterpoliste sa rupicama raspoređenim po glavi. Onda se u te rupice ubrizga neki gel za kontakt, i to je to…
Ovde sam dobila novi odgovor zašto ne daju kape. “Deca iscepaju kape a jedna kapa košta 500€” – mislim stvaaarno, meni je ovo totalno neubedljivo. Prvo, ne verujem da platnena kapa sa ugrađenim elektrodicama može da košta toliko. Sve i da košta, šta to mene briga, ja plaćam zdravstveno osiguranje i hoću da ga iskoristim kad mi treba.
Dalje nisu hteli da malo sačekaju da se ponovo malo uspava nego su odmah krenuli sa snimanjem. Pritom u toj prostoriji je poprilična buka, svi normalno razgovaraju, a paravani koji su predviđeni da odvoje pacijenta i onog ko vrši snimanje uopšte nisu zatvoreni. Pri kraju snimanja, kad su se završila svetla koja se nalik stroboskopu pale i gase, Vanja je zaspala. Ja sam mislila da će sad ponoviti celo snimanje, jer je VRLO važno da se napravi snimak u snu. Oni su malo produžili snimanje, negde 4-5 minuta a treperava svetla nisu ponavljali.
A mogu da se kladim da će na nalazu pisati da je EEG u snu…videćemo.
Sad čekamo 10. februar da saznamo šta je bilo. Ja sam totalni laik, ali pošto sam gledala prethodni i ovaj snimak, poprilično su slični, i očekujem ponovo prisustvo zaoštrenih talasa, uprkos lekovima…
…Maratonci trče počasni krug…
Elem, sad pošto je naš voljeni blogić proradio, da nastavim gde sam stala.
Lek je stigao u četvrtak, i tu sam se malo oladila… Istina, stigla je varijanta koja se donosi iz Nemačke, pa je nekoliko puta skuplji…ali bar je tu…
U međuvremenu, sneg je totalno zavejao Beograd, i sve nas iznenadio pred kraj januara. Bilo dugo lepo vreme, pa se svi ponadali da će uskoro proleće, kad ono… Stigao nas debeli minus, -10 i tako to…
Jutros smo po toj ciči zimi i klizavici bili na Neurološkoj klinici. (Dobro, to ja malo preterujem, jeste klizavica u našoj ulici, ali ko nam je kriv kad stanujemo u maloj uskoj uličici…) Tu se doktorka bezmalo iznenadi kad nas je videla, kao otkud mi po ovolikom snegu… Aman ljudi, pa nisu sekire padale…To je samo čvrsta voda.
Ništa, dogovorimo se da u sredu napravimo još jedan EEG, i da vidimo šta će on da pokaže. To će sad biti malo frke da Vanja zaspi, jer treba da se snimi do podne, a oni nemaju popodnevnu smenu. Nije htela da nas pusti da uradimo EEG na drugom mestu gde smo radili prošlog puta, jer kao u njihove sestre ima više poverenja. Ma nemoj!!! Tu Vanji uopšte ni jednom do sad nisu uspeli da naprave snimak u spavanju, jer nisu hteli da joj stave kapu pre nego što zaspi. Prvo da je uspavam (u ambijentu koji je otprilike najsličniji autobuskoj ili železničkoj stanici) pa joj onda stave kapu. Posle treba da joj ubrizgaju nekakav gel (da se ostvari kontakt između glave i elektroda) i ona se naravno probudi. Pa ko se ne bi probudio. Zato ću sad da INSISTIRAM.
Sutra će nam biti zabava, jer treba noć pre snimanja da manje spava, da bi tamo bila pospana, inače drugačije, nema teorije da zaspi pre 14h. Znači budna do 23 ili 24, a onda buđenje oko 5 ili 6. STRAVA… Ko preživi, pričaće…
Ako ste nas čitali ranije, znate da Vanja pije Frisium. To je antiepileptik.
Kad je propisan, prvo mi je bilo skroz čudno da lek za smirenje, koji se još usput propisuje deci, nije na recept.
Onda sam ga jedva pronašla i kupila količinu za oko mesec dana, jer me je apotekarka uveravala da mogu da ga nabave od danas za sutra.
Po mom laičkom mišljenju majke bez medicinskih kvalifikacija nisam baš sigurna da lek na moje dete deluje kako su oni očekivali. Dodatna ispitivanja su bila predviđena za 15 dana nakon početka uzimanja terapije, mislila sam da će možda lekari promeniti terapiju, pa mi onda nije potrebna veča količina. Naravno, na to ne mogu da računam, ovako, na slepo…
Kako su analize odložene, i ponovo su zakazane za 31. januar, prvobitna količina nije dovoljna.
Posle otprilike 20-ak dana, odem do apoteke da kupim još, kad ono…NEEEMA. I to ne da nema tu gde sam prošli put kupila, nego uopšte nema da se nađe nigde u BG.
Takođe, saznam da taj lek uopšte nije registrovan u SCG i da se nabavlja iz Nemačke i Mađarske, ali nabavljač ima nekih problema (kakvih… to nisam uspela da saznam). Sve mi to liči mnogo mutno i prljavo. Šverc, uvoz na crno, i tako to…
Elem, šta da se radi, lek MORA da se nađe, jer navodno, ako se prekine to može da izazove epi napad…
Na jednom mestu mi kažu da očekuju za 10-ak dana (to je već sad i još ga nema), na drugom kažu da očekuju do petka. Naravno, ja ostavila brojeve telefona i čekam da mi se jave…
Dalje, cimam brata iz Pariza da mi tamo kupi i brzinski dostavi, ali, sad je i tamo frka. Nema odmah da se kupi originalni lek, ima zamena, originalni može da se naruči, isporuka najmanje 72 sata…
Paralelno se preko prijatelja raspitujem da li ima da se nađe u Hrvatskoj…
Poslednja doza koju sad imam je za utorak ujutru. Sreće u nesreći je što u ponedeljak idemo na kliniku, pa i ako ne nađem do tada, neurolozi će mi reći šta da radim…
Ma šta da vam pričam, mislim da možete da zamislite u kakvom sam haosu… Nadam se samo da neću morati da čekam do ponedeljka u ovakvom groznom iščekivanju…
Danas slavimo Božić.
Međutim, i tata se razboleo, pa se Vanja provodi kod Babe i Dede, a mi se ovde lečimo.
Toliko o Božiću…
Samo da se pokažemo.
Jeste da imam patch na oku, ali šta ima veze…
Mi ćemo večeras do grada, da se malo prošetamo.
Vanja će kod Babe i Dede na spavanje. A ujutru, videćemo…
Od kako je počela da pije Frisium, nešto lošije spava. U ponedeljak smo ujutru išli na vežbe, ali nije baš bila previše kooperativna. Kod Marije još i nekako, ali na radnoj skoro nikako. Doduše, nije bio Milorad (koga stvarno obožava) nego Milan. On je isto momak sasvim OK, ali Vanja kad se na nekog navikne, malo joj je uvek teže da se prilagodi na promenu.
Ja sam posle vežbi svratila do faksa, da od Vlade pokupim neke materijale, a nju je deda odvezao kod njih. Ja se nisam dugo zadržala. Ispostavilo se da je Deda Mraz već bio, u nedelju, a mi pojma nismo imali. Uzela sam paketić i otišla po Vanju. Vratili smo se kući oko 11. Možda je pre podne bila malo više pospana, ali neznatno. Dala sam joj ručak ranije, ali je zaspala tek oko 2. Bila je totalno komirana, i jedva sam je probudila posle sat i po. Posle je bila skroz OK. Uveče je zaspala oko 22:45, nešto kasnije nego obično, ali ranije nego prethodna dva dana na leku.