Znate onu izreku: “A clean house is the sign of a broken computer”. E, tako je kod mene ovih dana… I nema veze što je kuća čista, nego što nemam komp onda kad treba.
Badnje je veče.
Znate već da Vanja voli kvizove (ako ne znate, vreme je da saznate). Predveče na prvom gledamo Slagalicu. Taj me kviz uvek asocira na Joe-a, ali ovog puta naročito, parovi sa pitanjima iz gramatike su bili sjajni (malo je falilo da ti u pola kviza pošaljem sms). Elem, zajedničko gledanje Slagalice ovako izgleda: ja odgovaram naglas, a Vanja se cereka od smeha, pa me tera da po nekoliko puta ponavljam šta sam odgovorila.
Počinju asocijacije, otvara se prvo polje, izlazi “Čair”, odgovaram “Niš” pre takmičara. Pole pola sekunde, Vanja se okreće prema fotelji na kojoj stoje plišane igračke, prvo pipka, a zatim i donosi miša. To je njena asocijacija:
Čair – Niš – miš.
Logično, zar ne?
Fascinira me kako rade njihovi mali mozgovi. Više se i ne sećam jesam li o tome već pisala, ali dešavalo se i ranije nešto slično.
Par meseci ranije, pričam sa kevom o nekom metalnom novcu, pominjemo avers i revers i zašto se to kod nas zove pismo i glava, a Vanja istog momenta kako je čula reč glava, pokazuje svoju glavu, i traži da joj kažem šta je.
Igra imenovanja je aktuelna već duže vreme, u stanju je da po ceo dan ide po kući i pipka šta joj je zanimljivo tražeći da joj imenujem. Tako je i miša naučila.
I sada, dok ja pišem ovo, i uploadujem fotografiju, prepoznala je svog miša, i donosi ga. A i počinje nam Slagalica, idemo da gledamo…