Posted on 10 Comments

Strah

Vrišti, htela bi da zaspi, a ne može. Onda zaspi, trgne se i opet počne da plače.

A ja ne znam šta da radim. I mene bude strah. Uvek se plašim nekih epi napada. Verujem sve da nije, ali opet negde podsvesno stalno me to kopka.

Večeras je bilo jedno takvo veče. Evo tek je malopre uspela da učvrsti san.

Mene je zapravo strah od nemoći, i neznanja. Kad ne umem da joj pomognem, kad ona ne ume da mi kaže šta joj je, da li je nešto boli, da li je strah, ili je tužna, ili je preumorna. I tako, ja mogu samo da nagađam, i da predviđam šta bih mogla još da uradiim kako bih je smirila.

I onda, kad je vidim potpuno mirnu i usnulu, taj je strah u meni stalno tu…

Posted on 14 Comments

Pomoć

Šta je poenta pomoći? Da se onaj koji pomaže oseti nadmoćnim, da se onaj kome se pomaže napravi zavisnim, ili se to zaista radi iz ubeđenja da je pomoći dobro zbog onoga kome pomoć treba ne očekujući pritom zauzvrat ništa.

Ako nekome pomažeš ne radiš to da bi mu kasnije nabijao na nos kako si mu pomogao, nego to radiš jer misliš da tako treba i ne trubiš o tome da svi znaju da si baš ti to učinio. Pomoći nekome i kasnije mu nabijati na nos sve vaše pomoći, gore je nego da mu nikada niste ni pomogli. E tako se ja osećam ovih dana, nedelja, meseci.

Potrebna mi je pomoć, priznajem, i moram da je prihvatim, ali me boli, strašno me boli konstantno davanje do znanja da su oni zaslužni za ovo ili ono, da sam ja loša zbog toga što mi je pomoć uopšte potrebna.

I mrzim, počinjem da mrzim sebe što nisam dovoljno jaka da sve sama uradim, da pronađem rešenje i sprovedem ga onako kako je to najbolje za mene i moje dete. I nemam, još uvek nemam tu snagu da me pokrene.

Posted on 14 Comments

Šta deca znaju…

Odgovor jednog mališana na pitanje
“Šta ću biti kad porastem”:

Kad porastem želeo bih da budem inženjer jer je to zanimljiv i lak posao. Zato ima ovoliko inženjera a i svaki dan ih je sve više.

Inženjeri ne moraju puno da idu u školu. Oni samo nauče jezike i znaju da pričaju sa kompjuterima. Moraju i znati da čitaju, da bi videli šta se dogodilo kad se sve pokvari. Inženjeri moraju da budu hrabri da ih ne bi bio strah kad se sve pokvari. Oni isto tako moraju da imaju dobre oči da bi videli kroz suknje i mora da ih ne bude strah od žena koje rade sa njima u kancelariji, pošto oni rade zajedno. Sviđa mi se i plata koju dobijaju – oni dobijaju više para nego što mogu da potroše. To je zato što svi misle da inženjeri imaju težak posao, osim samih inženjera koji znaju da je taj posao lak.

Nema puno toga što mi se ne sviđa, osim što žene vole inženjere i hoće da se udaju za njih, pa oni moraju da ih teraju da im ne bi smetale. Nadam se da neću biti alergičan na prašinu u kancelariji, jer ako budem alergičan, onda ne mogu da budem inženjer, nego ću morati da radim.

A žene inženjeri?

Posted on 6 Comments

Dobro jutro Vanja

Već neko vreme idemo u vrtić ranije, oko pola osam. I L. dolazi u isto vreme, dovodi ga tata.

Jutros, mi smo stigli par minuta ranije, skunuli jaknu, kapu i šal, i obuvamo patofne. Oni nailaze, i L. kaže

“Dobro jutro Vanja”

Nasmejasmo se, ja odgovorila u Vanjino ime. Taman smo se obuli, i krećemo ka vratima, kad će L. opet

“Čekaj lepotice!”

“Boga mi, opasan si ti, tako mali, a opasan” ja odgovaram.

“Ma nema kod njega zezanja” komentariše L. tata.

“ima, ima” opet će L.

A u međuvremenu, ja bezuspešno pokušavam da Vanju odvedem, držeći je za ruku, do vrata, ona se ne da, čeka L. I onda, zajedno, odlazimo do vrata, L. ulazi, zove tetu, kaže:

“Evo meee, a i Vanja je tu!”

I njih dvoje odlaze put sobe, držeći se za ruke.

A ja, pitaj Boga zašto, opet nisam ponela fotoaparat.
L. ima na onoj blur-ovanoj fotki sa screensaver-a stoji levo od Vanje.

Posted on 4 Comments

Stepenište

Čitam ovaj blog i naravno privuku me fotografije beogradskih fasada. I kad pomenu haustor, podsetila me je na nešto.

Pre izvesnog broja godina, radila sam na nekom projektu u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i tada čula za mnoga beogradska “mesta” sa predivnom istorijskom pričom.

Na Savamali, kod Hotela Bristol, postoji jedna stara zgrada, sa ulazom na pročelju (onako sa ugla), sa neverovatno fenomenalnim unutrašnjim stepeništem. Ne znam šta je sad u toj zgradi, ali mi se čini da sam negde nekad (verovatno baš tokom rada na pomenutom projektu) pročitala da je to bila zgrada Beogradske Zadruge, ako sam dobro zapamtila to je bilo prvo srpsko osiguravajuće društvo.

Jednom sam ušla unutra, kroz ogromna teška vrata, dočekao me je portir i ostao totalno začuđen kad sam ga zamolila da pogledam stepenište. A stepenište, ma da dah zastane.

Posted on 8 Comments

Ponosna…

RainDog, onaj iz Special thanks, mene, eeeej, meeneee odabrao od svih ovih finih blogera da budem na prvom mestu njegove cool liste. Ali ne samo to, nego ceo pasus napisan kao obrazloženje, ostala sam bez teksta, zgranuta, obradovana, i strašno ponosna da shvatim da neko ko me nikad nije video ni čuo, ko me poznaje samo iz ovih par redova napisanih, o meni ima onakvo mišljenje.

A htela sam da napišem o nečemu što mi se desilo večeras, nečemu ružnom i tužnom, ali ovo je zasenilo sav moj bes koji sam osećala do pre pet minuta, kad pročitah listu i još više obrazloženje. Čudno je, mnogo je čudno kako oni koji su dalje mnogo bolje vide stvari od onih kojima si ispod nosa.

Rain, hvala ti do neba što si me oraspoložio večeras.