U holu kod čiviluka za presvlačenje su tri klupice i jedna tapacirana stolica. Vanja voli da sedi na ovoj stolici, jer su joj klupice niske.
Juče popodne, nekako u isto vreme, četvoro klinaca ide kući. Vanja trči tamo-vamo dok ja razgovaram sa defektologom (nova divna devojčica). Konačno je savatam da se preobuje.
Na toj stolici sedi njena drugarica, manja devojčica, ima oko 3 godine. Vanja bi takođe tu da sedne, meni izgleda kao da bi da sedne zajedno sa njom, ali ubrzo shvatam da joj zapravo “traži” da ustane. Devojčica ustaje, sa osmehom, i odlazi da sedne na klupicu. Ja u čudu, potpunom, ovo nisam ranije videla. Al se svi slatko ismejasmo.
Zna se ko je stariji, i ko gde treba da sedi. To se uči od malena, je l’ da?
hihihihihi 🙂 Pa to se zove nemusti jezik!
stalno mi se cini da nesto premalo od njih ocekujemo, tako da su ovakva iznenadjenja kao cudo s neba! a oni namazani…samo tako!
:))))) razumele su se 🙂
Djeca se razumiju. Sinoc smo se tako dobro razumjeli sa djecakom koji ima izrazene govorne probleme… Zapanjujuce!
Dica su kao male spuzve, sve razume. Odgoj pocima sa njihovim rodenjem, a ne kad narastu. Bas lipo ovako nesto procitat….
Tereza, dobro došla 🙂
Hhahahah, nego sta, da se zna ko kosi a ko vodu nosi
Tako i treba, i da, uci se to od malena 🙂
Slatka pricica al neka, maniri ce bar biti usadjeni 🙂
Hahahaha, odlično se razume ta djeca u tim godinama 🙂
super….treba to utuvit u glavu od malena….