Meme by pu
Ovo će biti jedan kratak post.
Sad ćete se možda začuditi ako me lično ne poznajete, ali ja uglavnom ćutim. I da, znam da ne delujem tako ovde, ali ipak je istina. Mnogo sam bolji slušalac.
Tako da, ako ste mislili da ne biste mogli da dođete do reči kad me budete upoznali, da bih vas udavila i bila naporna kakva sam ovde, prevarili ste se. Pre će biti da može da vam bude dosadno.
Dakle, ja o skoro svemu ćutim, osim o onim stvarima za koje sam sigurna da ih dobro poznajem. Tu jedino volim da kažem šta mislim, no takvih baš nije puno.
Jedna stvar o kojoj uvek ćutim su problemi. Pa svako ih ima, zar ne? I ja naravno. E, o njima ćutim.
I retki su oni koji će čuti nešto na tu temu.
Takođe obično ćutim i o svojim osećanjima.
Ima tu još po nešto, ali o tome ću da ćutim i ovde.
У мојој се породици увек гајила љубав према животињама. Живели смо на Душановцу, крају који је познат по голубарима. Треба рећи да је Душановац било село тада до 1970-их година. Ми смо имали око пола хектара око куће, па смо тако и могли да држимо кућне и остале љубимце. Данас се налази на мом кућевном плацу обданиште код хотела “Србија”. Сви смо живели у тој кућерини моје две тетке, стриц, браћа и сестра од тетке, брат од стрица, мој отац и мајка и наравно моја маленкост.
Елем, имали смо мачка по имену Марко, врло спретан ловац али и лопов. Вратио се мој отац са посла уморан и сав гладан. Каже му моја тетка иди Бошко у кухињу, ручај имаш и ћуфте, али немој све да поједеш нека остане и за друге. И оде мој отац да једе, али пошто је био преморен он прилегну на отоман који смо имали у кухињи. После неког времена ево и тетке дође, погледа у орман а оно нема ниједне ћуфте на тањиру. Викну она црни Бошко, па ти поједе све ћуфте!, ма нисам ни једну спавао сам. Кад ево и га, улази мачак Марко само се облизује, и одмах су знали шта је упитању, Марко је појео све ћуфте. Испоставило се да лесонит са задње стране ормана одигао, тако да је Марко само шапом требао да скида ћуфте са тањира.
Држали смо и куниће позамашан број а имали смо и једног предивног вучјака званог Џеки. Џеки је био даса, то није био обичан пас већ војни дезертер. Питате се како? Једноставно је побегао из касарне. Мој га је отац срео и помазио а овај мој Џеки је одмах кренуо за њим. И тако смо ми дошли до њега у посед. Елем, после једно месец дана, дође на капију војна полиција, дошла по мог Џекија. Али дошли су они и са дресером паса овај га погледа и прегледа, тамо вамо осврће се и каже: Овај пас више није за нас, оставите га и тако мој Џеки остаде у кући.
Опет, некако тих година не сећам се тачно рецимо `67 (око 3 год сам имао) били ми код неког татиног другара ту у комшилуку. Овај се другар обрадова што смо дошли. Док су они причали, ја сам разгледао голубове, канаринце, папагаје. Када смо кренули кући он је мени поклонио канаринца. Сви смо га одмах заволели и назвасмо га Ћела, имао је мало перја на глави, волео је да се потуче са другим канаринцима. Убрзо су ту уследили и други канаринци Буцко, Мишко, Жућа. Сви су углавном били Малинои или Липокри канаринци. Ипак и поред хендикепа ових канаринаца, (наиме они су лошији певачи од Холц-ролера канаринаца) ови су били одлични певачи. Па то је била милина људи слушати их. Све би то било лепо да није било мачка Марка. Једнога дана Марко као фуњара се увукао у собу скочи на кавез са Ћелом, кавез паде, Марко побеже, а мој мали Ћела је прецркао од страха и угинуо је.
Нажалост, због изградње зграда ми смо морали да се преселимо из старе куће. Од свих мојих љубимаца остали су само канаринци у стану. Последњи канаринац кога сам имао пре једно 10 година био је тзв. Слонова кост, једна јако ретка врста канаринаца у Београду а можда и шире. Била је женка, а женке не певају. Много сам је волео, онако сива, увек је била ту, чекала је да дођем са посла. Али и она је једнога дана угинула.
Jutros me je probudio golub koji trapka po simsu. Inače nisam obožavalac ovih letećih stanovnika, prljaju bre ko sam vrag. Al mi jutros nešto bilo mnogo milo, skroz sam se raznežila.
