Šta je poenta pomoći? Da se onaj koji pomaže oseti nadmoćnim, da se onaj kome se pomaže napravi zavisnim, ili se to zaista radi iz ubeđenja da je pomoći dobro zbog onoga kome pomoć treba ne očekujući pritom zauzvrat ništa.
Ako nekome pomažeš ne radiš to da bi mu kasnije nabijao na nos kako si mu pomogao, nego to radiš jer misliš da tako treba i ne trubiš o tome da svi znaju da si baš ti to učinio. Pomoći nekome i kasnije mu nabijati na nos sve vaše pomoći, gore je nego da mu nikada niste ni pomogli. E tako se ja osećam ovih dana, nedelja, meseci.
Potrebna mi je pomoć, priznajem, i moram da je prihvatim, ali me boli, strašno me boli konstantno davanje do znanja da su oni zaslužni za ovo ili ono, da sam ja loša zbog toga što mi je pomoć uopšte potrebna.
I mrzim, počinjem da mrzim sebe što nisam dovoljno jaka da sve sama uradim, da pronađem rešenje i sprovedem ga onako kako je to najbolje za mene i moje dete. I nemam, još uvek nemam tu snagu da me pokrene.
Odgovor jednog mališana na pitanje
Najviše mrzim na svetu kad se neko prema meni ponaša kao da visim na čiviluku, i čekam da me skinu.
Једне давне 1976 године моји реше да купе плац. А баш у то време некако, је и била ера викенд насеља и викендаша. Узесмо ми плац у близини наше фамилије у Раљи. Елем засучемо ми рукаве и почесмо да уређујемо имање, само то да сте видели пуцало је на све стране од рада. Оградимо се ми плетена жица метар и по висока, почесмо и нешто викендице да зидамо. У међувремену смо и мало баште засадили, шта ћеш душановачки сељаци навикли на башту.
Прође једна година, друга, трећа ми и даље башту садимо. Поче нама башта да вене, гледамо лук само извучеш заперке, лука нигде нема, кромпир само врежа остаје у руци. Шта је то, запитамо се ми? И нађосмо ми узрок томе – слепо куче. То је био наш први сусрет са њим, ето за њим дођоше и кртице, па не можеш да живиш од оних њихових Вавилонских кула које оне избацују. Рију, буше на све стране, посекоше ми турске каранфиле, одоше моје лале… О гле, чуда каквих све животиња нема.
Били ми ту код неких комшија, они имаше црну мачку. Док смо ми седели и пили кафу мачка се негде изгуби, непрође дуго времена ето је она враћа се. Замјауче газди, и ми је сви погледасмо кад држи малог миша у устима, рече газда: “Добро је, видели смо”, мачка се одмах повуче. После смо сазнали, да је имала обичај када нешто улови, да то дође и покаже њему. Када се окотила, узели смо једно црно маче. То маче када је поодрасло исто је било добар ловац на мајку.
Почесмо ми да гајимо и голубове. Опет су ту били разни голубови, Мавијани, Текири, српски високолетачи, Бакарлија, Шеш… Направили смо од једног дела тавана голубарник. И сваки пут смо уживали гледајући их, док су они летели високо. Тата је онда некако и отишао у пензију па је скоро свакодневно био на плацу. Једно јутро ми дођемо, имамо шта да видимо. Разваљен таван и скоро празан голубарник, само 2-3 голуба остало од једног јата од четрдесетак голубова. Ми разочарани што нам покрадоше голубове. Али није било станке, куписмо опет голубове и нашој срећи није било краја. обезбедисмо боље голубарник, стависмо два катанца. Таман смо мислили све је ок, јато дође до магичне цифре од четрдесетак голубова, скинуше нам цреп и опет покрадоше голубове. Имали смо фине дугачке мердевине као створене за то. Е нећеш ђаволе један, рекосмо ми, и настависмо да узгајамо наше љубимце, по трећи пут. Поучени другом крађом куписмо ми баш људски дебео ланац и везасмо мердевине за багрем. И тако смо ми то предано узгајали јато наших голубова, док опет није стигло до цифре од око четрдесет комада. Али не лези враже, ни лопови нису мутави, они понесоше тестеру па исекоше багрем, узеше мердевине пресекоше катанце, и опет ми остадосмо без голубова… И ми се ту предасмо и од тада смо имали само неке дивље голубове оне обичне паркаџијске.
Добисмо једне прилике певца на поклон. Леп петао, бели се, сија као да сте га изгланцали са нечиме. Шта да радимо са њим, пустисмо га у двориште да шврћка. И тако, прођоше дани нама га би жао онако сам да цуња по дворишту и куписмо му пар граорки, пар црвених и пар белих кокица, да има човек друштво. А што је имао гадну нарав, ако Вас није познавао а уђете у двориште надрљали сте. Пошто ми је плац на косини он се залети са брда као какав пас, хоће да насрне и кљуне Вас. Елем, расквоцала нам се једна граорка пред први мај и ми је насадисмо на јаја. Али као и у претходном случају дођоше кокошари (име за лопова који краде кокошке и голубове) и покупише све кокошке оне што нису могли да однесу, позавртали им шије и разбацали широм плаца.