BlogOpen Review

Nedeljama pre BlogOpen-a sam bila ubeđena da ovog puta ovo zadovoljstvo propuštam. Kao što možda znate, ja se još pomalo uhodavam sa celokupnom organizacojim sopstvenog života, pa sam mislila da bi mi ovo bila samo jedna akcija koja mi u ovom trenutku i nije baš neophodna.

No, nekoliko stvari me je nateralo da se predomislim. Prvo je bila Moošemina neverovatna količina uložene energije, da sam pomislila da bih možda ipak mogla da se potrudim da se izorganizujem. Drugo je bio Konkurs za Blogopediju, na koji sam poslala dva svoja posta (uz nagovaranje). Nisam zaista očekivala ništa od tog konkursa i totalno sam se oduševila kad sam videla da su oba moja posta prihvaćena za štampu u Blogopediji. Ovo je, verujem bio “okidač” u mojoj glavi da se predomislim i uopšte počnem da razmišljam da bih mogla, barem na par sati, da se pojavim i na ovom BlogOpen-u.

Priznajem, kriva sam, nisam ni čitala uputstva za dolazak automobilom, tako da pojma nemam da li tamo piše da je jedan od ulaza u NS zatvoren (onaj kod Rodića), kao i da je pola grada prekopano, pa su moje kolege napravile neke izmene u režimu saobraćaja (a ovo je trebalo da fotografiišem i da bude u posebnom postu, no, promaklo mi je ovog puta). Onda ulaz na službeni parking, niko nije znao da nam kaže gde je. Nema veze, parkirasmo se na “običnom”.

Nisam stigla na početak, tako da nemam šta da kažem o izlaganjima pre 12h. Tema izlaganja Vladislave Gordić Petrović: “Književnost i književna kritika u elektrosferi” meni iskreno nije bio mnogo interesantan, pa sam brzo izgubila nit. Posle toga, mogla bih da kažem da je Stephanie Booth, blogging consultant, bila “zvezda” BlogOpena. Stephanie, thank you for finding the time to come to Serbia.

Izvrstan ručak sa Aurorom, Stephanie, Peđom, Draganom, Vladom (kako beše blog, zaboravih, no ja te znam iz saobraćajskog savetovanja u Somboru), *** (Aurora, pomagaj) i Nenadom prekratko trajao.

Žurimo nazad na Panel Novinarstvo u doba bloga Miloja Sekulića. Interesantni uvodničari koji sličnu stvar rade na sasvim drugačije načine. Nisu mi svi, priznajem, prijali, no, to je moj, i samo moj subjektivan utisak… Onaj poslednji, novinar RTS, toliko je bio annoying, da sam se potrudila da “iz momenta” zaboravim kako se zove.
I na moju žalost, sve se nešto oteglo, pa ne uspeh da vidim-čujem AfterPanel Moošeme: Blog-aktivizam. Bilo je već vreme da krenem kući, obaveze zovu.

A upoznala sam prvi put Suske, Dedu, Priju, Baneta i Auroru, i ponovo videla Raina, Moošemu.
Žao mi je što još neki nisu uspeli da se organizuju i da dođu u Novi Sad, no rekoše da će se odužiti… Čekam sa primerkom Blogopedije.

Vratila sam se kući sa svojim primerkom Blogopedije, BlogOpen MousePadom, dobila razglednicu Bora na CD-u (Borani, hvala vam, divni ste), i iz Novog Sada ponela sam pregršt impresija. Moram samo jednu da pomenem. Ljudi moji, pa jel se vama u NS isplati da vozite svoje automobile? Taxi od Spensa do Autobuske stanice košta 81 dinar. Ostala sam zapanjena. U Beogradu je start 80 dinara. Mogla bih da se preselim u NS? Treba li kome saobraćajac?

Slike? Imam neke, ali nemam snage da ih sada stavljam. “Obaveza” ujutru ne pita da li mi se spava… Laku vam noć želim.

Edit: evo jedne sličice.

Na BlogOpen-u

Ožiljci na duši

Večernji ritual, kupanje. Posle kupanja, maženje i oblačenje.

I svaki put, ali SVAKI PUT, zagledam njene mnogobrojne ožiljke nastale od uboda iglom. Najviše ih ima na peti, gornjem delu stopala, listovima, nadlanicama, podlakticama, frontalnom delu glave, negde kod korena kose. A ima ih bezbroj. Od svakodnevnih uboda, braonila koje su bile neophodne za vreme njenog boravka na intenzivnoj nezi. Jedan dan u levoj peti, sutra na desnoj nožici sa gornje strane i na glavi, prekosutra na glavi i nadlanici. I tako 30 dana. A nožica je bila toliko mala, da su joj odgovarale čarapice za lutku, sve čarapice kupljene za novorođenče bile su kao kad bih joj sad obula moje čarape.

Ima 2 meseca. Prve analize, pa i kariotip (genetske analize) između ostalog, potrebna je veća količina krvi, pa mora iz vene. Lokacija Institut za Majku i Dete. Oduševile su me tamošnje sestre, u sekundi, na Vanjinoj minijaturnoj nadlanici bez problema pronalaze venu.

Ima 3,5 meseca. Priprema za pregled magnetne rezonance zahteva braonilu zbog totalne anestezije. Lokacija Univerzitetska Dečja Klinika u Tiršovoj. Sestra pokušava tri puta da joj namesti, Vanja plače, sestra kaže, “ne boli nju to što sam je ubola, nego što sam joj stegla ruku” meni došlo da je razbijem. Nastavak toga pogledajte ovde.

Ima 10 meseci, radimo neke TORCH analize na antitela, na Torlaku i u INEP institutu. Oni deci ne vade krv, nego to za njih radi Institut za Majku i Dete. I opet su se sestre iz Instituta pokazale kao prave, u sekundi, iz prvog, naravno, pogodile venu na nadlanici.

Ima godinu dana. Redovni pedijatrijski pregled u Domu Zdravlja. Vadi se krv iz prsta. Nije ni pisnula, ni trgla ruku, ma ništa. Hvalili je da je hrabra, a ne kao druga deca.

I kako je veća, ožiljci na njenim rukama, nogama i glavi bivaju sve uočljiviji. Možda ih neko ne bi ni primetio, ali meni su to ožiljci na duši, na mojoj duši.

Pročitajte ovde o bolu u neonatalnoj jedinici intenzivne nege. Ovaj blog sam htela da preporučim još pre neki dan, kad je bio BlogDay, no, rešila sam onda da samo pozitivne blogove stavim na listu. Ovaj je malo tužan i otrežnjujući.

Pretraživali ste:

    oziljci na dusi andreasa sama (44), oziljci na dusi andreasa sama sastav (27), sastav na temu oziljak (16), vece u mojoj dusi (13)

U tvojim očima

Meme by Kukac

Mislila sam da Vam ispričam o jednim novim očima, ali ovu priču želim da pročitate, zapravo još više želim ja da je napišem.

Kad sam ih prvi put videla, bile su zatvorene. I tako danima, stalno je spavala. Onda jednom, u mojim svakodnevnim po sto puta posetama sali punoj inkubatora, ugledah ih otvorene. Želela sam da taj trenutak zauvek zapamtim. Nije gledala prema meni, nego prema svetlosti prozora, sećate li se priče o golubovima na tom prozoru? Bio je sunčan dan, divno toplo vreme, početak marta, i mene je tada sunce obasjalo. Shvatila sam tad da ona vidi i to je tad za mene bio ceo svet.

Izlazimo iz porodilišta, i nismo ni do kuće još stigli, idemo na prvi pregled, neurooftalmolog. Vanja ima mesec ipo i mrva je jedna od jedva nešto više od 2kg. Taj pregled je za moje oči bio nešto najstrašnije što sam do tad videla. Ne želim da ga opisujem, dovoljno mi je da se setim pa da mi suze same krenu. Pitala sam se često, odakle jednom tako majušnom biću tolika snaga da pokuša da se odupre nekome, nekima… Ma imali su oni objašnjenja, ali nije mene ništa zadovoljavalo.

Kao i sve uostalom, i oči smo vežbali. Stimulacije, proveravanje praćenja… Sve je naravno kasnilo, ali ja sam još od onog sunčanog dana znala sve što je bilo bitno…

I što vam sve ovo pričam? Ma pojma nemam!

Želela sam da vam ispričam o govoru očima. Čudno je to, kako kad neko ne ume da vam ispriča ono što želi, očima sve ume da vam kaže. I najlepše od svega je što vi to i razumete. I sreću, i tugu, i strah, i bes, i glad, i ljubav, i hoću, i neću… ma sve.
Sve ja to vidim u njenim očima.

U tvojim očima

Male boginje – morbilli

Juče u vestima, pa blago rečeno, panične vesti, pojavili se morbilli.

Male boginje u Beogradu

Beograd – Na području Beograda registrovane morbile (male boginje ili ospice), kod dvoje prethodno nevakcinisane dece, uzrasta tri do pet godina.

U saopštenju se objašnjava da su deca inficirana u Novom Sadu, gde je već ranije registrovana epidemija, kao i da su hospitalizovana na Institutu za infektivne i tropske bolesti u Beogradu.

“Osobe koje su bile u neposrednom kontaktu sa obolelom decom pod zdravstvenim su nadzorom, a u naselju gde deca žive, danas se od 14 časova sprovodi vakcinacija nevakcinisanih osoba, uzrasta do 25 godina”, navodi se u saopštenju.

Gradski zavod za javno zdravlje podseća da se zbog proglašenja epidemije morbila na teritoriji Srbije sredinom februara ove godine, obavezna vanredna vakcinacija protiv morbila sprovodi i na teritoriji Beograda i to među nevakcinisanom populacijom visokog rizika, starosti do 14 godina.

izvor B92

E sad, rekli biste, ok, ništa strašno, većina dece je vakcinisana.

Da, u Srbiji je MMR (morbilli, mumps, rubella – male boginje, zauške, rubeole) vakcina obavezna, vakcinišu se deca od jedne godine starosti. Međutim uvek ima onih koji nisu vakcinisani.

Vanja nije vakcinisana.

Kad je bilo vreme da se ova vakcina primi, neurolog je savetovala da vakcinu ne primi, jer bi mogla da više štete nanese njenom osetljivom mozgu koji je već pretrpeo oštećenje, nego što bi u kasnijem periodu sama bolest mogla da donese štete, naročito imajući u vidu visok opšti imunitet populacije, jer je većina vakcinisana.

I tako se ja, naročito imajući u vidu sopstveno iskustvo sa morbilima (tri najduža dana u mom životu provedena na Institutu za Majku i Dete) ustvari jako plašim morbila.

Ako imate dete koje je u uzrastu za vakcinaciju, njegovim vakcinisanjem ne štitite samo njega, nego i one koji ove vakcine nisu smeli da prime. Hvala vam zbog toga.

Pretraživali ste:

    vrste boginja (89), boginje vrste (26), morbilli vakcina (19), vrste boginja kod dece (14)

Neću!

Evo još malo hvale…

Uhvatila sam jednu manifestaciju negodovanja, kad nešto neće, ne sviđa joj se, želela bi nešto drugo, ona jakim pokretima pljeska rukama. I to je odlično. Da koristi znakove da nešto pokaže.

Nije da nismo vežbali, ali nismo baš te znakove. Do sad nije ni jedan znak usvojila, a ovaj je sama izmislila. Pitala sam i u vrtiću, oni nisu učili takve znakove, ali rekoše da će obratiti pažnju.

Još samo da neki drugi ljudi shvate da to pljeskanje nije odobravanje i “bravo” nego bre NEĆU.

Koga zanima znakovni jezik, pogledajte ovde
Signing With Your Baby

Strah

Vrišti, htela bi da zaspi, a ne može. Onda zaspi, trgne se i opet počne da plače.

A ja ne znam šta da radim. I mene bude strah. Uvek se plašim nekih epi napada. Verujem sve da nije, ali opet negde podsvesno stalno me to kopka.

Večeras je bilo jedno takvo veče. Evo tek je malopre uspela da učvrsti san.

Mene je zapravo strah od nemoći, i neznanja. Kad ne umem da joj pomognem, kad ona ne ume da mi kaže šta joj je, da li je nešto boli, da li je strah, ili je tužna, ili je preumorna. I tako, ja mogu samo da nagađam, i da predviđam šta bih mogla još da uradiim kako bih je smirila.

I onda, kad je vidim potpuno mirnu i usnulu, taj je strah u meni stalno tu…

Konačno imitacija

Ima već oko dve-tri nedelje, ali nisam imala hrabrosti da odmah napišem, da se ne bi desilo, kao što se već milion puta do sada desilo, da nešto uradi, pa posle zaboravi.

Dakle, konačno smo uspeli i imamo, izgleda bez tendencije prestanka, imitaciju u govoru. To je jako važna faza, i mnogo sam ponosna.

Pokušavamo to još odavno da dobijemo, i nikako. Ja nešto kažem, on se samo smeje, gleda me u usta i štipa me po licu. A ništa od imitacije, tj. da na glas odgovori glasom.

E sad imamo i to. I strašno sam, strašno ponosna.
Vidi se to, jel da?

I ne samo to. Imamo i pokušaje komunikacije glasom, nešto kao “ne-ne-ne” ili “nje-nje-nje” kad joj postavim pitanje za nošu recimo, za šta mislim da stvarno znači NE.
No, o tome drugi put, kad se još malo ustabili.

Prethodne faze progovaranja pogledajte ovde:
Rekla je Mama,
Progovaranje II deo,
Progovaranje,
Da ti ispričam.

Golub

Jutros me je probudio golub koji trapka po simsu. Inače nisam obožavalac ovih letećih stanovnika, prljaju bre ko sam vrag. Al mi jutros nešto bilo mnogo milo, skroz sam se raznežila.

Evo priče o golubu.

Scena 1. Dubrovnik, 1960 i neka, ja cičim od sreće jureći golubove po Stradunu. Moja mama priča da sam ih tada obožavala.

Scena 2. Beograd, 1970 i neka, moja sestra od tetke se plaši golubova, a ja na keju pokušavam jednog da ulovim da joj pokažem da nema čega da se plaši.

Scena 3. Beograd 2002, porodilište u Višegradskoj, sala intenzivne nege. Na sims prozora kod Vanjinog inkubatora sleću golubovi praveći buku.

Scena 4. Beograd 2002, neurološka klinika, dok čekamo pregled očnog dna, sedimo u mračnoj prostoriji i opet nam golubovi na simsu prave društvo.

Scena 5. Zemunski kej 2004, Vanja iz kolica ciči od sreće kad vidimo golubove.

Scena 6. Zemunski park 2004-5-6-7, kupimo kiflu u pekari i onda hranimo golubove, a vrapci bezobrazni, dok golubovi dođu, sav hleb ukradoše. Vanja i dalje ciči od sreće.

Volite li vi golubove?