Ove nedelje smo u vrtiću isprobavali spavanje.
I dobro je bilo. Zaspala je tri od pet dana. Moram da priznam da sam bila malo skeptična, kod kuće retko kad zaspi popodne. Kad je vreme za spavanje, nameste im krevetiće u sobi, malo zamrače (navuku zavese) i onda svi legnu. Mnogi spavaju. Ona valjda videla da drugi spavaju, pa onda i ona.
Spavanje je još jedna faza privikavanja. Posle ćemo da probamo ručak.
Samo jedno brzinsko javljanje…
Posle skoro mesec dana pauze, evo, ponovo smo na starom ritmu.
Ja sam očekivala (a i tete u vrtiću) da će posle pauze opet biti plakanja i kukanja, ali Vanja me uvek iznenadi. Od ponedeljka, nije plakala, malo je počela da se igra sa drugom decom (još uvek vrlo malo, ali ipak je napredak), jede svaki dan užinu, i kad treba da krenemo, kao da se malo ljuti. Najavili su da ćemo iduće nedelje probati da ostanemo i na spavanju. Uh.
Kad dođemo u vrtić, mama mi obuje patofnice i za ruku me dovede do zelenih vrata. Ja se nekad malo ljutim, pa kad ulazim, mama kaže “evo stigla sirena”. Ona ustvari misli Sirena, jel da?
Kad dođe po mene, pozvoni na zvonce koje odsvira i onda ne teta dovede do zelenih vrata. Ja onda vidim dedu u dnu hodnika i prođem pored mame k’o da je nema i odem do dede dok se mama ispriča sa tetom. Sad mi je lepo u vrtiću, neću baš da se igram sa tetama i decom, radije švrćkam po sobi i gledam razne stvari.
A onda bi oni hteli da ja jedem.
E pa neću… Baš neću… I uvek se naljutim.
Kaže teta mami da sam pljunula sutlijaš.
“Kako pljunula”, kaže mama, “ona ne ume da pljune”.
Umem, umem, ali samo u vrtiću, pa što da pljunem kod kuće kad mi mama daje, svašta…
Pa bila sam u vrtiću, šta ste mislili?
Igrala sam se sa veeelikom loptom, onda sam slušala muziku, malo igrala, i nasmejala se teti, prvi put. Pa morala je valjda da zasluži moj osmeh, ne može to odmah svako da dobije.
Onda sam smazala neku užinicu pa je mama došla po mene.
Ijaooooo.
Danas je sve vreme plakala. Povremeno i vrištala uz izlive besa. To se ponekad dešava i na radnoj terapiji, tako da nam nije novo. Kad god se od nje nešto zahteva, ona negoduje, kasnije plače, pa onda vrišti i besni, otima se…
Defektolog misli da je to jer je prevelika pauza, četiri dana. Rešili smo da i preostala dva dana (ponedeljak i petak) idemo posle vežbi, na 2 sata. Ja sam prvo mislila da je skroz “skinem” sa vežbi, ali mi rekoše da to privikavanje može da potraje i do 2-3 meseca. To bi bilo baš previše.
Vratili smo se iz vrtića. Bila je tamo 2 sata, i nije bilo loše. Kažu da je pred kraj malo besnela, i na kraju se ukakila, pa je plakala, možda i zbog toga.
Sve u svemu, oni misle da će biti OK. Privikavanje će potrajati, možda i do mesec-dva. U početku je „upoznavala teren“, izljubila nekoliko klinaca, poigrala se i to je to.
U početku nećemo ići onim danima kad idemo na vežbe. Ja ću otkazati vežbe četvrtkom (jedan termin fizikalne terapije – vežbaćemo više kod kuće) da bismo imali tri dana spojeno u vrtiću (utorak, sreda, četvrtak). Eto, to siu planovi, a za realizaciju ćemo videti.
Trebalo je danas da idemo prvi dan u vrtić. Ali…
Briseve smo napravili u ponedeljak ujutru. Bili su gotovi u sredu popodne, doktorka je radila u sredu prepodne sa zdravom decom, pa smo bili u četvrtak popodne. Dobili smo potvrdu da smo zdravi.
U vrtiću su nam rekli da prvi put kad dođemo, to bude od 8 sati. Petak i ponedeljak su vežbe (fizikalna i radna terapija) do 9h, pa je to značilo da krećemo u utorak.
Međutim, u petak uveče, Vanja počinje da kašlje. Kupim ja biljni sirup, i u ponedeljak ujutru, umesto na vežbe idemo kod doktorke. Pregleda je, kaže nije ništa strašno, na plućima nema ništa, grlo vrlo blago crveno, da sirup za smirenje kašlja.
I tako… sad se lečimo. Pa kad se izlečimo, onda ponovo brisevi, pa potvrda, pa onda vrtić. Ako ne bude…
Valjda ćemo dočekati…
Bili smo danas u vrtiću na upoznavanju.
Vrtić “Pčelica”, razvojne grupe.
Ja sam ostala ispred, a Vanju su odveli unutra. Nije se ljutila. Malo se igrala sa decom, a ja sam razgovarala o proceduri. Onda, čujem je da plače. I otišli smo kući.
Sad treba da napravimo bris i krećemo svakodnevno.
Već neko vreme mislim o tome da Vanju upišem u neko obdanište, makar na sat-dva dnevno, da se malo socijalizuje. U obični vrtić je ne bi primili, samo u one koji imaju razvojne grupe. U sredu smo bili kod psihologa, i on mi je dao neke informacije o jednom takvom vrtiću u našoj blizini.
Ja sam se sad dala u raspitivanje, kakva je procedura i sve to… Elem, saznala sam da za upis u vrtić postoji konkurs, i on je negde u maju, i da smo ga promašili, ne bismo mogli da je upišemo sve do naredne godine. Moram da priznam da mi je to pomalo tupavo. Žena sa kojom sam razgovarala (supruga jednog mog kolega sa posla) nije znala da mi kaže koje starosti decu primaju u razvojne grupe, ali je rekla da će se raspitati…
I eto, to smo pokrenuli, makar u mislima. Sad čekamo dalje informacije, pa da vidimo šta će sa tim biti…
Nastavak sledi…