Da ne ispadne da je samo ja hvalim, jutros je dobila pohvalu od Nate, defektologa iz vrtića.
Počela je da se više odaziva na svije ime, da češće reguje i izvršava naloge, da više i bolje sarađuje kad nešto vežbaju, pokušava da sama jede kašičicom, da sama vodom opere usta posle jela…
“Kao da se probudila” kaže Nata.
Jao što sam ponosna kad to još neko vidi osim mene, pogotovo kad je taj neko još i stručan.
Pre neki dan, u vrtiću, idemo kuči i ona treba da donese svoju kesu. Slikano je kroz staklo, zato su slike malo lošije.
(mišem preko slika i čitajte)
Danas u vrtiću:
Tri sata popodne, deda i ja dolazimo po Vanju.
Defektolog je već u holu, ulazi unutra ostavlja vrata otvorena, odlazi niz hodnik i zove je. Kaže: “Vanja ide kuči, eno, došli su mama i deda” ona izlazi iz sobe, držeći je za ruku (ja virim kroz staklo drugog dela dvokrilnih vrata) ozbiljnog izraza lica. Ja provirujem kroz otvorena vrata, ona me ugleda i otima ruku, kreće brže ka vratima uz ciku.
Ja bih sad htela bar dve tri rečenice da razmenim, da vidim kako je bilo, ali Vanja me uzima za ruku i gura ka izlazu, ka stepenicama. Deda se javlja i pokušava da je odgovori, da ja čujem šta sam htela dok se oni obuju, ali NEMA ŠANSE, ona se pet puta vraćam, i gura me da idem tamo gde bi ona htela.
U jednom trenutku, uzima vrata, i gura ih da ih zatvori, mi ostajemo sa spoljašnje strane, a defektolog sa unutrašnje. Nas dve samo što nismo pukle od smeha. Kao da je htela da kaže “daj bre dosta više priče, idemo kući!”
Pre neki dan, došli deda i ja po Vanju u vrtić, i ja na vratim ačekam da je dovedu, kad deda viče: Ivanaaaa, jel si ti videla ovo? Dođi da vidiš.
Ja se mislim, šta sad… Kad ono, Vanjina slika na oglasnoj tabli, i to ne jedna, nego dveeeee.
Evo, ovako tabla izgleda
Jao ljudi moji kakva je kiša danas padala, pa to je strašno. Potop.
Ali šta ima veze, mi smo se super proveli.
Dakle, kao što znate, tema karnevala je bila priroda. Mi izabrasmo cvet.
Mama se pomučila da napravi kostim, hvala mami Lava sa našeg velikog foruma na divnoj ideji, i ostalim tetama na podršci i pomoći.
Imali smo priredbu, svaka grupa je imala svoju temu, ne bacaj otpatke, ne čupaj travu, ne gazi cveće… Pevali smo uz dečje pesmice.
Vanja se super provela, i pažljivo odgledala celu predstavu.
Evo, sad ja ćutim, a vi gledajte.
U subotu 3. juna 2006. u 10h u našem vrtiću održaće se KARNEVAL
pozivamo vas da vašem detetu napravite masku u simbolu prirode, koji zajedno izaberete. Program karnevala će biti ekološki sa porukom
“DRVO KOJE RASTE MOGAO BIH BITI JA”.
Mama sprema masku, Vanja će biti cvet. Samo to je još tajna, videćete sutra.
Na vratima vrtića postoji zvono, ono elektronsko, što kaže ding-dong.
Kad ujutru dođemo, ja kažem, “idemo da zvonimo” i tu kreće oduševljenje. Ne smem nju da podignem da zazvoni, jer na zvonu piše “molimo pritisnite zvono jedanput” a kod Vanje nema jednom, sve je bezbroj puta, i onda opet i opet. Ja zazvonim, i ponovim za zvonom “ding-dong”. Onda neko dođe, otvori vrata, a Vanja joj odmah daje ruku da uđe unutra, mene više i ne gleda, odlazi nekad sama do njihove sobe, a nekad neće, nego čeka da je teta za ruku odvede.
Kad popodne dođem po nju, ja zazvonim, neko izađe i kroz hodnik vikne “Vanja ide…”. Posle par minuta, teta je dovodi za ruku do vrata i ona pokušava da ih sama otvori. Ne ume baš dobro da pritisne tu njihovu kvaku, mora jako da se pritisne.
To je ono što ja vidim, a u međuvremenu…
Kad dođe vreme da se ide kući, roditelji dolaze po svoju decu, i svi zvone. Vanja čim čuje zvono, pomisli da ona ide kući, izlazi iz njihove sobe i odlazi do vrata. Kad vidi da nije mama, vraća se nazad u sobu. I tako svaki put kad neko zazvoni.
Polako produžavamo boravak u Vrtiću, ali to nije tema dana.
Kad smo jutros krenuli, oko 8h, bilo je hladnjikavo, i naravno, obukli smo jaknu.
Kad smo krenuli kući, oko 14h30, već je bilo preko 20 i mama je rešila da ne oblači jaknu.
Ali neeeee, bez jakne se ne ide napolje, kad nemaš jaknu, ostaje se unutra, hoću jaknuuuuu, hoću kućiiiii!
Pomislila je da nećemo kući, nego da će morati još da ostane, i na mrtvo se rasplakala što joj nisam obukla jaknu. Tek kad smo ušli u kola, malo se smirila, videla valjda da danas nema ništa od jakne.
Oko pola 2, kad prođe spavanje ja dolazim po Vanju u vrtić.
Kad ide niz hodnik već se veseli i kad vidi me kroz staklo od vrata, samo što ne prođe kroz zatvorena vrata od sreće. Ja čučnem, ona me poljubi, i onda spazi Dedu u dnu hodnika i pojuri ka njemu.. Ja ostanem još minut-dva da mi kažu kako je bilo tog dana, a ona za to vreme Dedi “priča” šta je bilo. AAA uuuuu i sve tako.
Onda ja dođem i dok se obuvamo i oblačimo, ona mi na sav glas priča nešto BABABEBEBIBIBIMAMAEMEMIMIMIMI.
Ispriča mi dete šta je sve radilo.
Svi se u obdaništu iskidaju od smeha kako se ona ispriča samnom.
Znate li šta su patofne? Naravno da znate, one patikice koje deca nose po kući.
E pa jedne takve patofne ima i Vanja. Nosi ih u vrtiću. Kad dođe vreme za spavanje, nameštaju se krevetići, skidaju patofnice, oblače pižamice i legne se u krevet. Nekad se spava, ali ne uvek. Legne, pa sedne, pa ustane. Onda je teta vrati da legne i tako nekoliko puta.
E, danas je teta izašla iz sobe za kratko, i posle par minuta dolazi Vanja do nje i u ruci drži jednu patofnicu. Pronašla je pravu tetu i donela joj patofnicu.
Dragi moji, to znači da Vanja zna da kad se ustane iz kreveta, moraju da se obuju patikice. I od svih teta koje su bile u drugoj sobi, ona je svoju patofnicu odnela pravoj.