Samo jedno brzinsko javljanje…
Posle skoro mesec dana pauze, evo, ponovo smo na starom ritmu.
Ja sam očekivala (a i tete u vrtiću) da će posle pauze opet biti plakanja i kukanja, ali Vanja me uvek iznenadi. Od ponedeljka, nije plakala, malo je počela da se igra sa drugom decom (još uvek vrlo malo, ali ipak je napredak), jede svaki dan užinu, i kad treba da krenemo, kao da se malo ljuti. Najavili su da ćemo iduće nedelje probati da ostanemo i na spavanju. Uh.
Eto, nema me danima, ne znam šta bih pisala.
Nova godina je počela baš neslavno. Prvog januara, bili smo kod Babe na ručku, i popodne, Vanja dobila temperaturu. Ja odlučim da neću da idem kod dežurnog lekara, nego kući na tuširanje i spuštanje temperature. I sutradan, nema više temperature, ali počinje kašalj. I to onaj zreo kašalj. Kupim ja u apoteci sirup za iskašljavanje. Posle par dana, kašlje malo manje, i curi joj nos, ali onaj gusti sekret. Ništa, brišemo nos i pijemo sok od pomorandže.
Posle praznika, smo imali mali kao raspust, i kad smo krenuli u vrtić, dva-tri dana bilo sve OK. Kad, jednog dana vraća se Vanja i plače, plače sve vreme. Ja ukapiram da nešto nije OK. Nema temperaturu.
Spakujemo se mi i kod lekara. Vanjin pedijatar je radila u suprotnoj smeni i sa zdravom decom. Vanja plače sve vreme, i oni reše da će da je pogledaju. Ja sam sumnjala na uši. Pogleda je, fina neka doktorka, i pošalje nas kod ORL, kaže i ona misli da su uši.
E, ali čika ORL kaže da nisu, ali je grlo jako crveno i kaže da pije antibiotik.
Dobro. Popili mi našu dozu. Ništa strašno. Ti dečji antibiotici su tako ukusni, da nema ko ih ne bi popio.
I u petak, bili kod naše doktorke, po papirić da smo zdravi i da možemo u vrtić. Pregleda je ona, kaže sve je super.
Kad, ne lezi vraže, jutros opet curi nos, i to onako, ko vodica.
I sutra opet nećemo u vrtić ni na vežbice.
… nego 1000 $
Sećate se toga? Naravno, Mile protiv tranzicije.
Ovih dana, na TV B92 ponovo emituju ovaj serijal, svakodnevno, po dve epizode.
Znate onaj uvod, kad se Mile bije sa zvezdicama?
E, pa Vanja ih obožava. Iskida se dete od smeha. Prvog dana, ja pomislila, dobro, OK, slučajno. Kad ono sutra ponovo, pa prekosutra…
Mile, živeo ti nama. A kad će nove epizode?
Večeras palimo badnjak.
Mir Božji, Hristos se rodi.
Srećna Vam ova godina Nova,
najlepše sve
nek’ Vam donese što pre,
radost i snovi,
poljupci ovi od srca svi,
a u tom srcu ste Vi.
Kad dođemo u vrtić, mama mi obuje patofnice i za ruku me dovede do zelenih vrata. Ja se nekad malo ljutim, pa kad ulazim, mama kaže “evo stigla sirena”. Ona ustvari misli Sirena, jel da?
Kad dođe po mene, pozvoni na zvonce koje odsvira i onda ne teta dovede do zelenih vrata. Ja onda vidim dedu u dnu hodnika i prođem pored mame k’o da je nema i odem do dede dok se mama ispriča sa tetom. Sad mi je lepo u vrtiću, neću baš da se igram sa tetama i decom, radije švrćkam po sobi i gledam razne stvari.
A onda bi oni hteli da ja jedem.
E pa neću… Baš neću… I uvek se naljutim.
Kaže teta mami da sam pljunula sutlijaš.
“Kako pljunula”, kaže mama, “ona ne ume da pljune”.
Umem, umem, ali samo u vrtiću, pa što da pljunem kod kuće kad mi mama daje, svašta…
Prvo je bila predstava, malo je bilo glasno i pravljeno za veću decu, ali ja sam odgledala do kraja.
Onda je Deda Mraz delio poklone…
Dobila sam bebu koja svašta ume, plače, pije mleko, podriguje, smeje se, priča… ma sve kao prava beba.
Pa bila sam u vrtiću, šta ste mislili?
Igrala sam se sa veeelikom loptom, onda sam slušala muziku, malo igrala, i nasmejala se teti, prvi put. Pa morala je valjda da zasluži moj osmeh, ne može to odmah svako da dobije.
Onda sam smazala neku užinicu pa je mama došla po mene.
Tata danas nije radio. Danas nam je Slava. Sveti Nikola. Mama me probudila u 7, a ja sam baš htela još da spavam. Spremili smo se, doručkovali i išli na vežbe.
Prvo Fizikalna terapija. Bilo je OK, Marija me nije mnogo mučila. Vežbali smo ravnotežu u čučnju. Znate li kako je teško da se čuči kad si bos. Meni jeste, to ne volim. Onda sam još vežbala da ustanem bez držanja iz čučećeg položaja. Ni ovo nije baš mnogo zabavno, ali dadoše mi neke kocke koje su mi se dopale, pa je odmah išlo bolje.
Onda je na redu Radna terapija. Nikad ne volim ponedeljkom radnu. Uvek mislim kad izađem sa fizikalne da ću ići kući, kad ono… Čeka me još… Mama je morala samnom unutra. Sedela sam u krilu i ništa nisam htela da radim. Terali su me da ubacujem neke voćke u kutiju, a ja to baš ne volim. Pa zar do sad nisu naučili da to najviše mrzim. Pa dobro, možda ne baš najviše!
E, a onda smo otišli u vrtić. Baš sam se obradovala kad sam tamo stigla. Ustvari, prvo nisam htela da izađem iz kola, ne znate vi kako ja volim da se vozim, to je nešto najlepše. A onda kad sam videla gde me mama vodi, odmah sam se oraspoložila. Tamo ima puno dece i igračaka. A sreli smo mog druga Saleta koji je još odavno samnom zajedno vežbao. Jao koliko je on porastao, jedva sam ga prepoznala. Bila sam u vrtiću cela dva sata i uopšte nisam plakala. Mama je pitala za Deda Mraza. I on će doći.
Onda smo išli svi zajedno kod Babe i Dede na slavski ručak. I ja sam jela rubu, i baš je bilo super. A i kolači nisu bili loši. Posle su me stavili da spavam, samo ko bi još spavao kad je toliko ljudi okolo. Ne smem ništa da propustim, kakvo im spavanje pada na pamet! Gledala sam TV. Trebalo je da dođe još neka mala seka, ali ja nisam više mogla da čekam, odgurala sam mamu do vrata. Pa valjda će shvatiti da hoću kući. Kuuućiiii!
Na putu do kuće, mama mi je pustila Vladu Georgieva, a što ja njega volim… Onda sam se malo sa tatom prošetala pored kuće ali pošto je bilo hladno nismo puno ostali.
Aaaaa…. To ja zevam, zar ne znate… Mama mi dala večeru, i posle smo išli na kupanje. A što ja volim vodu, obožavam. Najviše volim kad mi mama pusti tuš naopačke, pa izgleda kao fontana. Jedino ne znam kako ne mogu da uhvatim vodu? Ma uhvatiću ja nju…
Dobro, odoh ja da spavam. Sutra opet ustajem rano, idem u vrtić…
Laku noć.
Moja mama je Ivana, i ja sam njeno blago.
Čisto da ne bude zabune. Pozdravljam vas sve.
