Author: Ivana

Da ponovim, rodila se u 33.ćoj nedelji gestacije, imala je 1900g i 43cm, obim glave 30cm (ovo će se kasnije pokazati da je važno).

Na prvoj viziti, sutradan ujutru sestra iz bebi bloka mi je šapnula (valjda da drugi ne čuju, što sam ja smatrala potpuno nepotrebnim) da je beba u inkubatoru i da mogu da dođem da je vidim. To što ja nisam mogla još da ustanem, o tome da ne govorim, niko nije ni ponudio da me prebaci do tamo, na nekim kolicima, ili da mi pomogne da do tamo odem.

Tek posle dva dana od porođaja sam imala dovoljno snage da odem do bebi bloka, i tad sam je videla prvi put posle porođaja. Imala je cevčice prikačene u nosu. Na moje pitanje (bila je prisutna dežurna sestra) da li je malo bolje nego što je bila pre, ona je vrlo netaktično odgovorila: „Da je dobro ne bi bila ovde“, na šta sam ja ostala u potpunom čudu. Takođe mi je rekla da doktorku mogu da pitam svakog dana od 1200 do 1230 za svoje dete. Doktorku sam uspela da pronađem u pomenutom terminu tek posle vikenda (porođaj je bio u četvrtak). Puštali su me unutra da je vidim svakog dana u pomenuto vreme, a kroz prozor kad god sam došla. Sestre nisu davale nikakve informacije. Posle nekoliko dana činilo se da se stanje popravlja. Nije više imala cevčice u nosu.

Onda jednog dana (7-10 dana, ne sećam se baš tačno) koža joj je bila siva, izgledala je loše i imala bolan izraz lica. Bilo mi je jasno da je nešto krenulo loše, ali tog dana nisam našla doktorku. Zato sam pozvala svog brata od tetke Dr Đ. B. koji je hirurg u Urgentnom centru, da on ode i pita šta je, misleći da će ipak on bolje znati šta treba da pita. On je došao da mi kaže da je stanje veoma ozbiljno, da ima sepsu (što ja naravno nisam znala šta je bez dodatnog objašnjenja), da je urađen antibiogram, da je pronađena bakterija u krvi i u likvoru koja se inače normalno nalazi na čovečjoj koži i da joj je po tom antibiogramu odmah dat odgovarajući antibiotik. Od tog trenutka su prema meni svi postali napadno ljubazni. Doktorka iz bebi bloka me je posle nekoliko dana pozvala u svoju ordinaciju da bi mi rekla i da ima meningitis, da je pitanje žitota, da oni čine sve što mogu. Ja sam pitala ima li nešto što u Jugoslaviji nema, ja bih mogla da nabavim iz Francuske ili Nemačke preko rođaka, ona je rekla da nema potrebe, sad treba samo čekati.

Tada Vanja je počela da biva sva otečena, jer joj bubrezi nisu dobro radili. Jednog dana je imala kesicu za skupljanje mokraće. Počela je da uzima hranu na usta.

Ostala je na intenzivnoj nezi 30 dana, posle je prebačena na polu-intenzivnu i ja sam počela da je dojim. Ja sam se sve vreme izmlazala, kako bih sačuvala mleko. Valentina je uglavnom uvek spavala za vreme podoja, a kad je bila budna nije uspevala da zadrži dojku više od 3-4 puta. Ja sam pretpostavljala da nije previše gladna, jer je dobijala dodatno mleko posle podoja.

Dva-tri dana pre nego što je izašla sa intenzivne nege, pozvala me je načelnica bebi bloka na razgovor – PRVI put posle skoro mesec dana. Rekla mi je za uvećanje moždanih komora, i o mogućim posledicama na motorni razvoj, vid, sluh, ali da ona smatra da će se „treningom“ to popraviti (ja naravno nisam imala pojma o kakvom treningu priča). Takođe, rekli su mi da je došla neurolog i da bi htela da me vidi. To je bila Dr Cerovac. Rekla mi je da je bila zabrinuta zbog oblika frontalnog dela lobanje (okruglo čelo) ali istog trenutka kad je mene videla (ja imam isto takvo okruglo čelo) samo se nasmejala i rekla da je sve OK što se toga tiče. Moram priznati da je ona jedina koja je delovala prijatno.

Kad je imala 40 dana, vodili su je u Dečju neurološku kliniku na pregled kod oftalmologa i EEG. Zapravo su mi rekli samo za EEG, i kad sam ih ja pitala za rezultat kad su se vratili, rekli su da će biti gotov tek narednog dana.

Ja sam se konstantno raspitivala o težini, jer je izgleda sve bilo sanirano i čekalo se da dobije dovoljnu kilažu da idemo kući. Dobijala je po 30-50 g dnevno, a nije mogla da izađe sa manje od 2300 g. U sredu 27.3.2002. su mi ujutru rekli (načelnica lično) da ima 2090g i ja sam očekivala da izađemo iz bolnice do kraja naredne nedelje. Onda je u četvrtak 28.3.2002. ujutru u viziti u našoj sobi (sve bebe su bile blizu otpusta) ušla sestra iz bebi bloka i pitala ko hoće kući, i sve su nas (svih 6) planirali za otpust u petak. U otpustnoj listi za bebu, koja je napisana u četvrtak popodne (bila sam prisutna kad je Dr V. kucala) piše da na otpustu ima 2300g. Apsolutno nemoguće.

Dok je pisala listu objašnjavala mi je šta se sve događalo, pokazala dokumentaciju, i kod ultrazvuka glave, u I nedelji bilo je krvarenje u mozgu I/II stepena, a naredna dva puta II/III. Objasnila mi je da se verovatno prvi put nije mogao dobro da vidi stepen krvarenja. Takođe, videla sam list sa podacima upisanim na rođenju, i na gornjem delu lista, gde je predviđeno da se upiše obim glave, pisalo je 30cm, a dole u napomeni je pisalo Obim glave 29.5cm. Rekla mi je da je to verovatno zbog otoka. Takođe mi je dala broj telefona i ime fizijatra u Zavodu za poremećaje govora… u Ulici Kralja Milutina da se hitno javim da se odmah počne sa fizikalnom terapijom. Rekla mi je da je dovedem na neurološko savetovalište pri porodilištu. Takođe mi je dala da iskopiram EEG i nalaz oftalmologa i da ga vratim.

U otpusnoj listi piše da je rođena u 34 GN, ali kad se izračuna, to je 32 pune i 2 dana u 33. nedelji. Kasnije sam saznala da je ona bila veće starosti od trajanja trudnoće, što je bilo dobro.

Na otpustu, posle 45 dana, imala je 2300g, 46cm, i OG 30cm (nije uopšte porasla i to je bio znak za uzbunu).