Čemu služi kašika?
Da se njom jede, da se promeša jelo…
A može i ovako:
Category: Dogodovštine
Male priče iz života
Moja drugarica Anja
U nedelju sam bila na keju. Ali nisam bila sama, videla sam se sa mojom drugaricom Anjom.
Ona je malo starija od mene, i ide samnom u vrtić.
Malo smo se šetale, malo su nas tate nosile. Na kraju smo sele na klupicu i gledale veeeeliki dunav Dunav.
Tricikl
Hteli smo da kupimo tricikl. Kao na ovoj sličici, sa drškom, da mama može da upravlja.
Pronašli smo neke, izabrali najbolje, i išli da probamo.
Ali, kao i sa raznim drugim stvarčicama, nijedan nismo kupili. Mali su. Kad sedne, udara kolenima u volan. A Vanji su se baš dopali. Jedva je htela da ustane sa njega.
I tako… još tražimo neki pogodan, ali sa sve manje nade da ćemo neki pronaći.
I uvek je problem, pitaju “koliko je dete” ja kažem “4 godine” a oni listom odgovaraju “nije vam to za dete od 4 godine”. Onda ja moram da objašnjavam, a to baš ne volim.
Ne kapiram, zašto ljudima uvek treba dodatno objašnjenje. Ako tražim nešto, i nabrojim šta to nešto treba da ima, uvek pitaju “za šta će vam to”. Takav je život.
Epizoda “Jakna”
Polako produžavamo boravak u Vrtiću, ali to nije tema dana.
Kad smo jutros krenuli, oko 8h, bilo je hladnjikavo, i naravno, obukli smo jaknu.
Kad smo krenuli kući, oko 14h30, već je bilo preko 20 i mama je rešila da ne oblači jaknu.
Ali neeeee, bez jakne se ne ide napolje, kad nemaš jaknu, ostaje se unutra, hoću jaknuuuuu, hoću kućiiiii!
Pomislila je da nećemo kući, nego da će morati još da ostane, i na mrtvo se rasplakala što joj nisam obukla jaknu. Tek kad smo ušli u kola, malo se smirila, videla valjda da danas nema ništa od jakne.
Da ti ispričam…
Oko pola 2, kad prođe spavanje ja dolazim po Vanju u vrtić.
Kad ide niz hodnik već se veseli i kad vidi me kroz staklo od vrata, samo što ne prođe kroz zatvorena vrata od sreće. Ja čučnem, ona me poljubi, i onda spazi Dedu u dnu hodnika i pojuri ka njemu.. Ja ostanem još minut-dva da mi kažu kako je bilo tog dana, a ona za to vreme Dedi “priča” šta je bilo. AAA uuuuu i sve tako.
Onda ja dođem i dok se obuvamo i oblačimo, ona mi na sav glas priča nešto BABABEBEBIBIBIMAMAEMEMIMIMIMI.
Ispriča mi dete šta je sve radilo.
Svi se u obdaništu iskidaju od smeha kako se ona ispriča samnom.
Patofna
Znate li šta su patofne? Naravno da znate, one patikice koje deca nose po kući.
E pa jedne takve patofne ima i Vanja. Nosi ih u vrtiću. Kad dođe vreme za spavanje, nameštaju se krevetići, skidaju patofnice, oblače pižamice i legne se u krevet. Nekad se spava, ali ne uvek. Legne, pa sedne, pa ustane. Onda je teta vrati da legne i tako nekoliko puta.
E, danas je teta izašla iz sobe za kratko, i posle par minuta dolazi Vanja do nje i u ruci drži jednu patofnicu. Pronašla je pravu tetu i donela joj patofnicu.
Dragi moji, to znači da Vanja zna da kad se ustane iz kreveta, moraju da se obuju patikice. I od svih teta koje su bile u drugoj sobi, ona je svoju patofnicu odnela pravoj.
Sunčan dan
…mora da se iskoristi.
Bili smo OPET na Avali. Pa šta ćemo kad je tamo najlepše. Obično ne idemo skroz gore, ali danas smo išli.
Bila je velika gužva, ali šta ima veze, svežeč vazduha i sunca ima za sve.
(samo da vas podsetim, miša preko slika, pa čitajte)
Priprema
U utorak mi je rođendan, četvrti. Da, na dan zaljubljenih. Pa zato se i zovem Valentina, sama sam sebi dala ime.
Spremamo se. Naručili smo tortu, u obliku srca, naravno. Uja mi je iz Pariza poslao divne stvarčice za oblačenje. Ima i jedna haljina.
Prvo ću ići u vrtić. Mama je i za tamo spremila nešto. Sokiće i grickalice. Kažu da ne sme torta, samo u originalnom pakovanju. Dobro. Tata je kupio neke kolačiće umesto torte. I sokove. A i slikaće nas.
Posle će mi doći gosti. Bar se nadam. Hoću da im pokažem kakve sve igračke imam.
Noša
Moramo da se pohvalimo.
Ručali smo, i posle ručka seli da se malo odmorimo ispred TV-a. Vanja ustaje, neće da sedi, malo se uzvrtela. Ide do kupatila, ulazi unutra. Tata ide za njom, pita je “šta hoćeš, da peremo ruke?” i opere joj ruke. Dovodi je opet u dnevnu sobu. Ja sam za PC-jam. Posle minut, čujem kako prducka, u ukapiram.
Ona je htela nošu.
Tačno zna da noša stoji u kupatilu. Obično, kad smo nas dve same, i kad ja vidim da hoće da kaki, odlazim do kupatila. Ona me prati, ide zamnom da vidi. Onda donesemo nošu u sobu, i tu kaki.
Ovo je prvi put da je “tražila” nošu.
To je strašan napredak, da ona zapravo razume da joj se kaki.
Mnogo sam ponosna.
Opet…
Eto, nema me danima, ne znam šta bih pisala.
Nova godina je počela baš neslavno. Prvog januara, bili smo kod Babe na ručku, i popodne, Vanja dobila temperaturu. Ja odlučim da neću da idem kod dežurnog lekara, nego kući na tuširanje i spuštanje temperature. I sutradan, nema više temperature, ali počinje kašalj. I to onaj zreo kašalj. Kupim ja u apoteci sirup za iskašljavanje. Posle par dana, kašlje malo manje, i curi joj nos, ali onaj gusti sekret. Ništa, brišemo nos i pijemo sok od pomorandže.
Posle praznika, smo imali mali kao raspust, i kad smo krenuli u vrtić, dva-tri dana bilo sve OK. Kad, jednog dana vraća se Vanja i plače, plače sve vreme. Ja ukapiram da nešto nije OK. Nema temperaturu.
Spakujemo se mi i kod lekara. Vanjin pedijatar je radila u suprotnoj smeni i sa zdravom decom. Vanja plače sve vreme, i oni reše da će da je pogledaju. Ja sam sumnjala na uši. Pogleda je, fina neka doktorka, i pošalje nas kod ORL, kaže i ona misli da su uši.
E, ali čika ORL kaže da nisu, ali je grlo jako crveno i kaže da pije antibiotik.
Dobro. Popili mi našu dozu. Ništa strašno. Ti dečji antibiotici su tako ukusni, da nema ko ih ne bi popio.
I u petak, bili kod naše doktorke, po papirić da smo zdravi i da možemo u vrtić. Pregleda je ona, kaže sve je super.
Kad, ne lezi vraže, jutros opet curi nos, i to onako, ko vodica.
I sutra opet nećemo u vrtić ni na vežbice.