Tag: Blog

Posted on by — 18 Comments

BlogOpen Review

Nedeljama pre BlogOpen-a sam bila ubeđena da ovog puta ovo zadovoljstvo propuštam. Kao što možda znate, ja se još pomalo uhodavam sa celokupnom organizacojim sopstvenog života, pa sam mislila da bi mi ovo bila samo jedna akcija koja mi u ovom trenutku i nije baš neophodna.

No, nekoliko stvari me je nateralo da se predomislim. Prvo je bila Moošemina neverovatna količina uložene energije, da sam pomislila da bih možda ipak mogla da se potrudim da se izorganizujem. Drugo je bio Konkurs za Blogopediju, na koji sam poslala dva svoja posta (uz nagovaranje). Nisam zaista očekivala ništa od tog konkursa i totalno sam se oduševila kad sam videla da su oba moja posta prihvaćena za štampu u Blogopediji. Ovo je, verujem bio “okidač” u mojoj glavi da se predomislim i uopšte počnem da razmišljam da bih mogla, barem na par sati, da se pojavim i na ovom BlogOpen-u.

Priznajem, kriva sam, nisam ni čitala uputstva za dolazak automobilom, tako da pojma nemam da li tamo piše da je jedan od ulaza u NS zatvoren (onaj kod Rodića), kao i da je pola grada prekopano, pa su moje kolege napravile neke izmene u režimu saobraćaja (a ovo je trebalo da fotografiišem i da bude u posebnom postu, no, promaklo mi je ovog puta). Onda ulaz na službeni parking, niko nije znao da nam kaže gde je. Nema veze, parkirasmo se na “običnom”.

Nisam stigla na početak, tako da nemam šta da kažem o izlaganjima pre 12h. Tema izlaganja Vladislave Gordić Petrović: “Književnost i književna kritika u elektrosferi” meni iskreno nije bio mnogo interesantan, pa sam brzo izgubila nit. Posle toga, mogla bih da kažem da je Stephanie Booth, blogging consultant, bila “zvezda” BlogOpena. Stephanie, thank you for finding the time to come to Serbia.

Izvrstan ručak sa Aurorom, Stephanie, Peđom, Draganom, Vladom (kako beše blog, zaboravih, no ja te znam iz saobraćajskog savetovanja u Somboru), *** (Aurora, pomagaj) i Nenadom prekratko trajao.

Žurimo nazad na Panel Novinarstvo u doba bloga Miloja Sekulića. Interesantni uvodničari koji sličnu stvar rade na sasvim drugačije načine. Nisu mi svi, priznajem, prijali, no, to je moj, i samo moj subjektivan utisak… Onaj poslednji, novinar RTS, toliko je bio annoying, da sam se potrudila da “iz momenta” zaboravim kako se zove.
I na moju žalost, sve se nešto oteglo, pa ne uspeh da vidim-čujem AfterPanel Moošeme: Blog-aktivizam. Bilo je već vreme da krenem kući, obaveze zovu.

A upoznala sam prvi put Suske, Dedu, Priju, Baneta i Auroru, i ponovo videla Raina, Moošemu.
Žao mi je što još neki nisu uspeli da se organizuju i da dođu u Novi Sad, no rekoše da će se odužiti… Čekam sa primerkom Blogopedije.

Vratila sam se kući sa svojim primerkom Blogopedije, BlogOpen MousePadom, dobila razglednicu Bora na CD-u (Borani, hvala vam, divni ste), i iz Novog Sada ponela sam pregršt impresija. Moram samo jednu da pomenem. Ljudi moji, pa jel se vama u NS isplati da vozite svoje automobile? Taxi od Spensa do Autobuske stanice košta 81 dinar. Ostala sam zapanjena. U Beogradu je start 80 dinara. Mogla bih da se preselim u NS? Treba li kome saobraćajac?

Slike? Imam neke, ali nemam snage da ih sada stavljam. “Obaveza” ujutru ne pita da li mi se spava… Laku vam noć želim.

Edit: evo jedne sličice.

Na BlogOpen-u

Posted on by — 13 Comments

Pristupačnost

Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).

Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:

zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
– dobar dan, *** taxi, izvolite
– dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
– broj taj i taj
– da
– ista muzika ili snimljena reklama
– halo
– da
– broj taj i taj za 2-3 minuta
– hvala, prijatno

Razgovor od neki dan:

– zvrrr
– muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
– dobar dan, *** taxi
– dobar dan, jedno vozilo za
– žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
– ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
– razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…

Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.

Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.

Tako se završila naša dogodovština.

Blogeri protiv zloupotrebe moćiDa, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.

I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.

Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.

Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.

Posted on by — 22 Comments

Nekoliko potpuno nebitnih stvari o meni

Još jedna Blog381 igrica…

Ovaj post iz rukava izlazi… Koliko su ove stvari nebitne, pojma nemam, i bez reda su, onako kako su mi na um padale. Nekoliko Suskinih bih mogla da potpišem (recimo 8, 9, 10, 11, 14), generacija je čudo…

No, da krenemo:

1. Večera u 23h, omiljeno vreme za jelo.

2. Ne volim da jedem za stolom kad sam kod svoje kuće, ispred kompa ili TVa je idealna lokacija, a može i “s nogu” iza pulta u kuhinji.

3. Volim nescaffee “bojlerušu” onako skoro kao čajić, i da nije vrela.

4. Više volim pijacu kod mame nego kod mene, navika je to, šta ću.

5. Mogu jezikom da dodirnem nos, i do skoro sam mislila da sam jedina koja to može. A onda sam srela još nekog…

6. Nisam jela čokoladu ne pamtim…

7. Bila sam vukovac u osnovnoj, prvi put u životu dobila dvojku u prvom srednje, iz geografije kod razrednog, i plakala kao kiša.

8. Ukrali mi bajs u petom osnovne iz neke zajedničke prostorije u prizemlju zgrade, vrata naravno bila uredno zaključana.

9. Imam nekoliko nagrada sa takmičenja u skijanju kad sam bila klinka.

10. Fasciniraju me levoruki, pojma nemam zašto.

11. Mama me zove svaki dan da me pita “jel si doručkovala?” ja odgovaram “jesam” iako ustvari nisam…

12. Dva puta sam u životu bila u porodilištu u Višegradskoj, oba puta po mesec ipo, i oba puta sam nekog čekala, prvi put mamu, drugi put Vanju.

13. Najbolje funkcionišem kad je najgore, kad se rok približi, mislim 200 na sat i imam najbolje ideje.

14. Volim da mi TV stoji upaljen ceo dan, bez obzira štao ga niko ne gleda… onako, kao da mi pravi društvo.

15. Volela bih da sam više spontana, da ne mislim uvek “šta ako”… Možda jednom to naučim…

16. Za neki dan će biti 20 i nekoliko godina od kako mi je ćale umro, a ja taaako ne volim da idem na groblje…

17. Na faksu, jedan kolega me prepoznao da smo išli zajedno u obdanište…

18. Učila sam kao klinka francuski, dosta ga razumem, ali nisam nikad htela da pričam, jer sam se plašila da ću praviti greške… I imam super naglasak…

19. Mislim za sebe da nikad nisam dovoljno dobra…

20. Super mi pare idu kroz ruke.

21. Imam “problem” sa telefoniranjem nepoznatim osobama, ovo bi moglo i u poseban post.

Jel dosta?

Dosta, ne dosta, to vam je, ajd uzdravlje.

Posted on by — 3 Comments

BlogDay 2007

U poslednje vreme, nekih godinu ili malo više, pokušala sam da se malo distanciram od svakodnevnog pretraživanja net-a i čitanja raznih tekstova na temu “posebnih potreba”. Pre nekog vremena, kontaktirala me je jedna baka, zabrinuta za zdravlje svoje male unuke, sinoć dobijem mail od devojke koja je sadržaj sa bloga iskoristila za diplomski rad na Faklutetu Političkih nauka, danas sam sa taksistom, komentarišući lokaciju stanovanja i vrtića takođe razgovarala o ovoj temi, i on je imao svoje viđenje. Ovo me je sve potaklo da vam svima preporučim neke blogove koji nisu novi, ali sam sigurna da ih niko od vas koji mene čitate nije nikad video. Ne znam ni jedan blog iz Srbije koji se bavi istom temom, znam dva-tri iz Hrvatske i jedan iz BIH, no ovog puta ću vam preporučiti one na koje sam ja prvo naišla, svi su naravno, na engleskom jeziku.

1. Grupni blog, jako dobra ideja, žao mi je što u poslednje vreme nema mnogo postova

Postcards from Holland is a group blog for families of children with chronic or life-threatening illnesses, or any physical or mental disability, and those that have lost children.
It was conceived as a creative and therapeutic outlet for parents to express their thoughts on living a family life different than the one we all envisioned. Writing is a wonderful way of working your way through the challenges of the medically-obsessed or therapy-driven life, as well as celebrating the successes.
Title inspired by Emily Perl Kingsley.

2. Ovaj je blog nekako najsličniji mom, i zaista ga mnooogo volim.

A condition in which onlookers and people in the community tell parents how terrible life must be raising a physically challenged child. This condition manifests itself through pity and audible sighing of those around you. Terrible Palsy can be deceiving because you can be asymptomatic for weeks, months, or even years, and then just when you and your family are feeling really good about your child, it can present itself in the form of a condescending pat on the head or a blessing from an anonymous busybody. Best known treatment is to carry a list of snappy comebacks in your pocket or a large bag of peanut M & Ms.Sometimes, your worst fears – when realised – are not so bad after all. Life changes, but not always in a negative way. This blog is about a family coming to terms with having a child with a physical disability and the journey along the way . . .

3. Izuzetan mladić, jedan pogled iznutra, meni je to vrlo vredno.

Growing up with Disability These are my reflections on my interview project. I am recording the stories of people living with disabilities. Personal, real stories – be they humorous, sad, angry, fun, or … whatever!

I am 21 years old and am taking a year away from college to pursue this project. I like sports, music, travel, and conversation. And, I have cerebral palsy. I believe society often underestimates the complexity of living with a disability – the joys, the challenges, the ordinary, and the extraordinary.

4. Božanstvena inspirativna priča, puna sjajnih saveta kako da živite dan za danom.

Special Needs Mom
When Zoe was just a baby, we sought the opinion of the professionals involved in her care. Asking her physicians and therapists “ What are your expectations? Will she ever walk, or talk? They were the experts, back then, and there was only their opinion.

And so we held her, nurtured her, worked with her, cried with her, fought for her and protected her. She has grown into a happy, three-year old little girl. And now, I believe, it is the expectations that we,her parents have of her- that will define her. We have become the experts. We can empower and strengthen her, by helping her develop her capabilities. By expecting her to try, before she determines she is unable to accomplish something. By expecting her to practice, before she determines she cannot learn a new task. By expecting her to pursue her interests, experience new things and develop her abilities and talents so that she will live a passion filled life.

5. Ova me devojčica podseća na Vanjinu drugaricu iz vrtića, čija je majka, negde, moj real life idol.

Lovely and Amazing
This is the story of a life less ordinary… a story of my journey with Miss Emma Jayne and the story of our evolution as we walk the road less traveled
Emma was born with Trisomy 21, also known as Down syndrome. As with all children the future is hers to make and her potential is infinite.
Emma has Down syndrome, Down syndrome doesn’t have her.

Posted on by — 6 Comments

Nisu Mars i Mesec, hoax je

Pre nekoliko dana od jedne veoma drage osobe, koja uzgred zna da ja baš volim astronomiju, dobila sam mail ovakve sadržine

27.08.2007., u 00.30 planet Mars bit će najosvjetljeniji planet na zvjezdanom nebu.

Bit će velik poput punog mjeseca. Mars će tada biti udaljen 34,65 milijuna milja od Zemlje.
Golim okom će se činiti da Zemlja ima dva Mjeseca.
Slijedeća prilika za vidjeti takav prizor predviđa se 2287. godine.

Stoga podijelite ovu informaciju s prijateljima jer nitko živ neće taj prizor vidjeti dvaput …

Obzirom da pomenuta gospođica nije neko ko ima običaj da tek tako prosleđuje svakakve poruke, bilo mi je veoma interesantno, pa sam rešila da proverim, može li se negde iz Beogradu organizovano posmatrati ova pojava. I iznenadih se. Nema nikakve retke i neponovljive astronomske pojave, u pitanju je česta internet pojava – hoax.

(sad se setih jednog kolege koji forwardere deli u neke kategorije:
– oni koji sve forwarduju svima, uvek;
– oni koji nekima forwarduju nešto, ponekad
i sve potkategorije između, ima tri promenljive, provalili ste, jel da: šta, kome i koliko često)

E sad, što ja ovo sve pišem?

Ma ne bih ga ni pomenula, da ne bih morala da objašnjavam kako sam se “po stoti put” upecala na ovakve “proverene” informacije, nego me mnoštvo poseta blogu, sa ključnim rečima koje se sve odnose na ovu “pojavu” na to nateraše.

Dakle, ako ste se, kao ja, primili da je ovo istina, samo da vam kažem, NIJE, zeznuli ste se.

Pogledajte ovde (na engleskom) ili ovde (na srpskom).

Posted on by — Leave a comment

A može i ovako…

Šta radite kada čujete da nečije mišljenje o vama nije onakvo kakvo biste vi želeli da bude?

Neki urade ovako, ili ovako. Neki od vas ovo misle o tome.

A ja?
U toku svog dvoipogodišnjeg blogovanja imala sam prilike da se sretnem sa jednim reagovanjem na nešto što sam ja napisala. Sve je tu, crno na belo, pa koga ne mrzi, pročitajte.

Ukratko, radi se o kategorizaciji dece sa smetnjama u razvoju, peripetijama, nedostatku informacija, lutanju, dugačkoj proceduri, neinformisanim članovima “lanca”, mojim iznošenjem mišljenja o tome, i reakcije nekoga “pri vrhu lanca”. Ja sam iskreno bila oduševljena. Ako ste čitali, podsetite se, ako niste, pročitajte, verujem da će vam se dopasti.

Priča počinje aprila 2005, Vanja ima 3 godine, i psiholog predlaže vrtić . To nije običan vrtić, pa prema tome, važe ne-obična pravila. Potrebna je kategorizacija. To je postupak kojim se određuje u kojoj je meri dete “ometeno u razvoju” i predlažu neki koraci za budućnost. Prvo smo se susreli sa nedostatkom informacija, ili bolje rečeno, sa polu i pogrešnim informacijama, pa smo u junu 2005. imali jedan neuspeli pokušaj kategorizacije. Posle prvog, neuspelog, u julu ponovo pokušavamo kategorizaciju. Mesec dana kasnije, pozvaše nas na kategorizaciju. Ovako je izgledala kategorizacija. Par dana nakon svega, kad sam našla vremena i živaca, napišem ja mali osvrt na celokupnu organizaciju.

Onda smo čekali rešenje, bez kog, treba li da vam pričam, ne možemo ni makac. I čekali. I čekali. I konačno, u oktobru 2005. stiglo je rešenje za kategorizaciju, ali tek nakon “gurke”.

I sve super, krenula Vanja u vrtić, kad, novembra 2005. dobijem ja mail. I to kakav mail! Pročitajte, pa prosudite. Imena su sklonjena, mada je pismo bilo potpisano punim imenom i prezimenom.

Mail doktorke sa kraja “lanca” kategorizacije, moj odgovor, i još jedan mail iste doktorke.

Svaka čast, može se dakle i ovako.

I samo još par reči za kraj.

Ako ne želite da drugi loše misle o vama, nemojte raditi loše, nikako drugačije nećete uspeti da promenite njihovo mišljenje o sebi. Neće vas, sigurna sam, oprati nikakve tužbe, novčane nadoknade i slične gluposti.

A blog i blogosfera se po ko zna koji put pokazuje kao veoma svesno svog uticaja u sferi javnog mišljenja.

Posted on by — 15 Comments

BlogOpen Spring 07

Ma da, kasnim, znam, ali imala sam gosta, razumećete me…

Pošto sam do sad pročitala pregršt postova, uglavnom hvale, ja ću malo da iskritikujem.

Sve je za mene počelo pre par nedelja, kad mi je jedno veče stigao mail. Invitation, poziv za skup blogera, jedan od dvojice organizatiora Blogowski, eeeeej, jaaa dobila mail, poziv od Blogowskog, THE Blogowskog, da se razumemo. Pretpostavljam da celu priču oko prvobitne zamisli, neodržavanja, odlaganja i ponovnog organizovanja već znate. A i da ne znate, nije ni bitno.

Elem, Pančevo, nedelja, Đurđevdan. I mnogo mi je žao što neki, koje bih ja rado volela da sam tamo videla, nisu mogli da dođu upravo zbog činjenice da je izabran baš taj datum. No, bilo kako bilo, pedesetak prisutnih od osamdeset i nekoliko prijavljenih blogera (što je smatram odličan procenat imajući u vidu da je u pitanju prvo ovakvo okupljanje).

Ekipa sa Blog381 mala (ali odabrana) brojala svega dva člana (članice takoreći) Lang, i moja malenkost. Put do Pančeva, pronalaženje tražene adrese bez previše muke, što sam i očekivala, imajući u vidu da sam se kao pravi navigator-suvozač opremila svim potrebnim rekvizitima (čitaj kartu-da ne kažem mapu- odštampala, kao i uputstva sa blogopen.eu). Jedino malo teže nađosmo odakle se ulazi, no i to smo uspešno savladali.

BlogOpen Peđa i MarkoE, tu nas na ulazu dočekaše Peđa i Marko, vrlo profi prvi utisak. Smestismo se, Peđa nam je predstavio, onako preko sale nekolicinu do tada pristiglih blogera. Dinke se “izdvojio iz mase”, prepoznao nas, i došao da nas pozdravi. Ostale neću da pominjem, da ne bih nekog greškom zaboravila. Nas dve 381 uz chit-chat sačekasmo najavljena predavanja.

Ja sam lično bila pomalo začuđena, kada su predavanja uopšte i pomenuta kao opcija, i u prvom trenutku, još prilikom dogovaranja u nedeljama pre samog događaja, to mi se činilo kao jedna nepotrebna aktivnost na ovakvom tipu druženja. No, kako red nalaže, sa pažnjom (koliko mi je to uspevalo obzirom na moje totalno nepoznavanje obrađivane materije) sam saslušala sva tri predavanja. Nisam se, priznajem, pronašla u ovim temama. Očekivala sam ipak da će biti malo više pro-blog priče, nasuprot tome, o blogu je bilo reči skoro samo B. Ne bila ja, ja, kad ne bih i za to imala opravdanje. Pretpostavljam da je razlog tome što je većina prisutnih blogera, upravo iz IT branše, i oni su se vrlo dobro međusobno razumeli.

Treća generalna zamerka, koju je u svom postu o BlogOpen-u pomenula i Tatjana jeste mali broj prisutnih žena-blogerki. Ovo, naravno, nema, ama baš nikakve veze sa organizacijom skupa, već sa spremnošću da se pojedine blogerke pojave na ovakvom događaju. Ne smem da zaboravim da pomenem i pohvalim Moošeminu predivnu akciju sa knjižičuljcima.

Nas dve smo ubrzo posle završenih predavanja i otišle, zbog mojih (onaj gost iz prve rečenice) i Lang-inih obaveza, tako da smo propustile Dinketovo “prozivanje”, što mi je priznajem veoma žao.

I tako, uz uglavnom pozitivne utiske (da ne bude baš da sam samo kudila) oko izbora lokacije i izvrsne organizacije celog skupa, uz očekivanje BlogOpen Summer 07, ili u najmanju ruku Fall 07 pozdravlja vas vaše dežurno zakeralo.

BlogOpen Pančevo BlogOpen Pančevo BlogOpen Pančevo