Posted on 1 Comment

Inkluzija – teorija

Moj gost BigBadWolf i dalje sa nama, priča o inkluziji, drugi deo. Ako ste prvi propustili, nadoknadite.


Ovaj post je ispao malo podugačak, pa sam odlučio da ga podelim na dva dela. U prvom delu je opisano kako je inkluzija zamišljena kod nas, a u drugom kako to izgleda u praksi.

Dakle, da bi dete radilo po IOP-u (Individualni Obrazovni Plan), potrebna je saglasnost roditelja. Nakon toga se izradjuje pedagoški profil deteta. Profil se sastoji iz 4 oblasti:

– Učenje i kako se uči
– Socijalne veštine
– Komunikacijske veštine
– Samostalnost i briga o sebi

Da sad ne objašnjavam svaku kategoriju posebno, mislim da su dovoljno self explanatory.

Da bi profil bio što tačniji, neophodno je obaviti razgovore sa što više osoba iz detetovog okruženja, roditelja, staratelja, predmetnih nastavnika, učitelja i vršnjaka. Na osnovu pedagoskog profila se definišu jake i slabe strane deteta, to jest one za koje mu je potrebna podrška (pomoć je tabu reč). Kada je sve to uradjeno, kreće izrada IOP-a. U izradi IOP-a učestvuje učitelj/predmethi nastavnik, stručni saradnik i roditelj. Zajedno odredjuju ciljeve i rokove (gorepomenuti partnerski odnos). IOP se može uraditi za sve predmete, za neke predmete, za jedan predmet ili samo za odredjenu oblast jednog predmeta (npr. samo za geometriju). IOP se radi za tačno definisan vremenski period, u kome je potrebno ostvariti tacno definisane ciljeve. Najbitniji deo IOP-a je plan aktivnosti koji sadrži:

Predmet ili oblast za koji se radi

– Krajnji cilj – potrebno je da bude što jasnije definisan i što koncizniji. U primeru koji je nama dat, dete na početku drugog razreda nije razlikovalo č i ć. Cilj nam je dakle da dete nauči da ih razlikuje.
– Ukupno trajanje – na primer, 4 nedelje.
– Korake i aktivnosti koje će biti preduzete i trajanje i učestalost tih aktivnosti

– Prepoznavanje č i ć uz pomoć slovarice i karticama sa crtežima predmeta koji u nazivu sadrže č i ć – 5 minuta na času srpskog (5 puta nedeljno u trajanju od jedne nedelje)
– Pisanje č i ć u kutiji sa peskom – 5 minuta na času srpskog (5 puta nedeljno u trajanju od jedne nedelje)
– itd

– Realizatore tih aktivnosti (nastavnik, očigledno, ali po potrebi i roditelj ili vršnjak)
– Ishod i evaluaciju postignutosti – npr, dete će od 10 pokušaja uspešno prepoznati č i ć u 6 slučajeva.

Ako se dostigne cilj, piše se novi plan aktivnosti za sledeći, ako ne, onda se postojeći adaptira.

Nastavnik je obavezan da nastavu prilagodi potrebama deteta, da obezbedi vizuelna pomagala, materijale za učenje, da omogući detetu da testove radi sa otvorenom knjigom, ili čak kući, eventualno da upiše odgovore umesto njega. Takodje, ako postoji potreba, može se angažovati pedagoški asistent.

Zvuči odlično, zar ne?

Posted on 13 Comments

Ta strašna reč inkluzija

Odavno nisam imala goste. Ovog puta, na pravu temu, jedan novi gost, BigBadWolf.


Tradicionalno, kao i svakog septembra, nova školska godina počinje sa novinama. Ovoga puta je to inkluzija. Ne pamtim da je skoro nešto izazvalo toliko halabuke u srpskoj prosveti. Jedina stvar koja bi možda izavala veći džumbus bi bila najava o smanjivanju plata.

Odmah na početku, da ubacim disclaimer. Ja radim u školi koju sticajem okolnosti pohađa solidan broj dece koja će se od ove školske godine obrazovati po IOP-u. (Individualni Obrazovni Plan). Mi već radimo sa njima, tako da će nam, bar po mom skromnom mišljenju, cela ova priča olakšati život. Neke stvari će biti jasnije i nama i roditeljima i naravno, prosvetnim inspektorima. Deca će biti opterećena u granicama svojih mogućnosti, nastavnici će imati jasno definisane ciljeve a roditelji će moći da ocene napredak svog deteta. Biće malo muke dok se ne izveštimo u pisanju profila, planova i ostalog, ali naučićemo i to. Jednom rečju, aferim.

Pa što se buniš onda? Pa bunim se zbog načina na koji se to uvodi, kranje neprofesionalno, lomom preko kolena, i ako hoćete, bezobrazno.

Elem, inkluzija, kao ideja, na papiru izgleda savrseno, narocito kada pogledate iskustva razvijenih zemalja, narocito Britanije i Skandinavije. U obrazovnim sistemima koji su potpuno razvijeni, sa svim potrebnim sistemskim dokumentima, sa jasno definisanim pravilima (i jos jasnije definisanim posledicama za nepostovanje istih), sa nastavnim kadrom koji svoj posao obavlja savesno i profesionalno i adektavno je plaćen za to, u učionicama koje su opremljene savremenim didaktičkim pomagalima, u odeljenjima koja imaju najmanje jednog pedagoškog asistenta, u okruženju dece koja nisu rasla u ksenofobičnoj sredini, itd… inkluzija funcioniše i daje odlične rezulate, ispunjavajući svoju osnovnu funkciju, a to je osposobljavanje sve dece za uključivanje u društvo i samostalan život.

Da sad ne lamentiram nad činjenicom da ništa od gore navedenog ne postoji u srpskom obrazovnom sistemu, to je već postalo opšte mesto i nešto preko čega se prelazi u fazonu „lako ćemo“, žvakaća guma, malo žice i parče kanapa i teraj. Sve probleme ćemo rešavati u hodu. Aha, važi, kao i do sada što smo ih rešavali.

Opozicija inkuziji koja se javlja kod velikog dela nastavnog osoblja je dobrim delom posledica gore navedenih manjkavosti sistema, ali i arogantnosti članova raznih radnih grupa pri ministarstvu, kao i pripadnika organizacija koje se bave ovom problematikom. Stav „NATERAĆEMO vas da prihvatite inkluziju, došlo je naših 5 minuta“ već sada pravi mnogo problema i samo produbljuje jaz izmedju strana koje, po definiciji inkluzije, treba da sarađuju u postizanju jednog cilja. Ono što me čudi je da su u tome najglasniji roditelji dece o čijoj se budućnosti radi. Razumem da postoji mnogo netrpeljivosti i frustracija zbog, negde i višegodišnjeg, odbijanja redovnih škola da takvu decu prime, ali ne razumem da roditelji ne shvataju da isti ti nastavnici kojim danas guraju inkluziju u grlo, sve cereći se slavodobitno, sutra treba da im budu partneri u obrazovanju sopstvene dece. Na šta će da liči taj partnerski odnos koji započinje zavrtanjem ruke?

U sledećem broju, inkluzija na srpski način.

Posted on 3 Comments

Dečja inicijativa

Ovih dana neka negativna dešavanja sazrevaju da se ovde pojave, pet puta se predomišljam, započinjem tekst, pa ga ne završavam.
Onda se danas oduševim. Deca su me oduševila.
I nema šanse da bi bilo kakav negativan post izašao pre ovoga.

Pogledajte ovaj komentar na jednom od mojih starih postova.

Puno mi je srce kad shvatim da ovde ipak negde postoje i novi klinci koji rastu u divne ljude.

Posted on 4 Comments

Vežbanka – Za male školarce

Taman za početak nove školske godine Aleksandar je za novopečene, i one malčice starije školarce napravio Vežbanku.

/janavi/Blog/Baneri/vezbanka_250x250.png

Vežbanka je skup veb aplikacija koje olakšavaju učenje i memorisanje slova azbuke, fonetskih parova suglasnik-samoglasnik i čitanje kratkih rečenica (Azbuka), rešavanje jednačina sa brojevima prve desetice (Matematika), te memorisanje ispravno napisanih reči engleskog jezika i prepoznavanje njihovog značenja (Engleski).

Više o ovom predivnom projektu pročitajte na blogu Autora.

Od mene samo pohvale i preporuke.

Želim da ovom prilikom pozdravim sve naše male drugare koji su ove godine krenuli u prvi razred, i želim im da im škola i učenje budu poput ove Vežbanke, zabavni i vedri.

Posted on Leave a comment

Najbolji đaci uprkos poteškoćama

Bravo dečaci! Svaka čast!

Beograd — Po prvi put u Srbiji, dvoje đaka sa poteškoćama u razvoju ravnopravno su završila redovnu osnovnu školu sa svojim vršnjacima, i to kao najbolji.

Dva dečaka iz beogradske osnovne škole “Oslobodioci Beograda”, učenici su generacije, a juče su im, zajedno sa vršnjacima iz ostalih palilulskih škola, dodeljene nagrade za dobro učenje. Ovo je jedan od prvih primera početka primene inkluzivnog obrazovanja.

Trinaest obaveznih predmeta, i nekoliko izbornih samo u osmom razredu – to su odabrali i savladali Ljubomir Tintor i Matija Lagator, ravnopravno sa svojim vršnjacima.

Ljubomir boluje od cerebralne paralize, ali ga to nije sprečilo da pokaže svoje znanje na časovima, a prošle godine je bio drugi na opštinskom takmičenju iz istorije.

Kaže da je ponosan na svoj dosadašnji uspeh, a nada se uspešnoj advokatskoj karijeri.

Drugi učenik generacije u školi “Oslobodioci Beograda” je Matija Lagator, koji pati od disleksije, a opet je završio osmogodišnju školu sa svim peticama, i osvajao najbolja mesta na takmičenjima iz informatike i matematike.

Ovo je prvi primer da deca sa specijanlim potrebama završe školu na čelu generacije.

ceo tekst

Posted on Leave a comment

Javna rasprava o Nacrtu strategije za unapređenje inkluzivnog obrazovanja

Javna rasprava o Nacrtu strategije za unapređenje inkluzivnog obrazovanja romske i druge marginalizovane dece biće održana u zgradi opštine Novi Beograd, u ponedeljak, 22. juna, u 12 sati. O Nacrtu strategije govoriće Miloš Petrović, zamenik predsednika opštine, Dušanka Gačić-Bradić, rukovodilac programa „Save the children” UK – Program za Srbiju, Dragan Radovanović, koordinator projekta, i Svetlana Vlahović, koordinator Saveta za podršku inkluzivnom obrazovanju opštine Novi Beograd.

Opština Novi Beograd zaključila je Sporazum o razumevanju i saradnji sa međunarodnom organizacijom „Save the children” UK – Program za Srbiju, koji se odnosi na projekat „Inkluzivno obrazovanje romske i druge marginalizovane dece u opštini Novi Beograd”.

U okviru tog projekta formiran je Savet za podršku inkluzivnom obrazovanju, izrađen Nacrt strategije i Akcioni plan za unapređenje inkluzivnog obrazovanja. Nacrt teksta ove strategije usvojilo je Veće gradske opštine Novi Beograd, a posle javne rasprave tekst će biti prosleđen Skupštini opštine na usvajanje.

izvor: Beograd.rs

Posted on 23 Comments

Inkluzija

Ovih se godina o inkluziji u Srbiji priča. Izgleda da je ona u Srbiji i dalje samo priča.

Pre mesec-dva, zvoni telefon predveče, zovu me iz Uprave PU, da me pitaju mogu li sutradan u 12h na predavanje o inkluziji. Da, ja visim na čiviluku. Nisam otišla, iako me veoma zanimalo, jer sam upravo u to vreme imala nastavu. Da su mi samo javili dan-dva ranije, nekako bih se organizovala. Ja sam inače u Centralnom Savetu roditelja PU, i znaju da sam roditelj deteta iz Razvojnih grupa, ne razumeh zašto nisu pozvali prvo mene da pitaju jesam li zainteresovana da tome prisustvujem. Ne, pozvan je bio drugi roditelj, pa kad je njemu nešto iskrslo, našli mene da pitaju. Hvala.

Ja sam na ovu priču uveliko zaboravila. Reč je bila o predavanju koju je organizovao Grad Beograd, Sekretarijat za dečju zaštitu, ili kako se već zovu. Delovalo mi je, prema informacijama koje su (čitaj nisu) imali defektolozi Razvojnih grupa, da je tek priča o inkluziji u pitanju.

Juče kad sam uzimala Vanju iz vrtića, dobijem od jedne od defektologa poziv da prisustvujem njenom predavanju o inkluziji, o primeru inkluzije deteta sa autizmom u redovnoj vrtićkoj grupi, i o tome šta sa njim treba da radi defektolog. Opet danas za sutra. Ne krivim nju, ona je očekivala da sam kao član Centralnog Saveta dobila poziv iz Uprave, nisam naravno.

Termin ovog predavanja poklopio se sa poslednjim u nizu predavanjem Prof. Svetomira Bojanina. Obzirom na to da sam već organizovala babu, a imajući u vidu temu ovog predavanja, odlučim da Prof. Bojanina, koji je ovog puta pričao o adolescentskom periodu, propustim.

Ulazim u prostorije u kojima je zakazano predavanja, i prvo se silno iznenadim. Prvo brojem slušalaca, po mojoj proceni 50-ak, a drugo sastavom auditorijuma. Ni jedno jedino lice mi nije poznato. Očekivala sam nekog iz Uprave, nije ih bilo, očekivala sam nekog od roditelja iz Saveta, ni njih nije bilo. Ubeđena da su slušaoci roditelji, zaključim da su u pitanju lokalne mame. Tokom predavanja shvatam da je moj zaključak pogrešan, predavanje slušaju vaspitači.

Još jedno iznenađenje usledilo je kad je predavanje počelo. Tema je zapravo pozitivno iskustvo inkluzije na Islandu, gde je predavač provela 10-tak godina rada. Ja sam ga shvatila kao predlog kako bi naš sistem mogao da se izgradi. Neki drugi izgleda nisu.

Neću prepričavati predavanje, nego ću samo izvući neke paralele.

Island je u ovom polju očigledno organizovana država. Sve je određeno i zakonom propisano. Ono što je od svega najvažnije, po tim pravilima se i postupa. Uočena je važnost rane intervencije, i saradnje više različitih sistema kako bi se onome kome treba najbolje pomoglo. Dete sa smetnjama u razvoju mora da ide u vrtić. Ima svog personalnog asistenta koji je specijalni edukator (defektolog je jedna ružna reč) i koji ga prati kroz sve faze razvoja. Dete boravi u redovnoj grupi koja broji do 15 dece. Ono što se provlači kroz ceo sistem vrednosti, jeste nešto što se zove ABS pozitivan pristup (izvini T, nisam zapamtila šta skraćenica znači), sa naglaskom na pozitivan. Dete se smešta u svoju uzrasnu grupu, deca odlično pozitivno prihvataju novog drugara, i vremenom, vrlo brzo njegove različitosti prihvataju kao normalne i obične. Dete posle perioda adaptacije svoje drugare prihvata pozitivno, i daleko više uči od vršnjaka, nego od bilo kog drugog stručnjaka. Zapravo su terapeuti druga deca. Roditelji deteta sa problemom se uče kako da sa svojim detetom rade, roditelji ostale dece su pozitivno reagovali na novog druga njihove dece. Različite viđate na svakom koraku, takav je mentalitet. Sve u svemu, moj je zaključak, jedna reč koja sve može da opiše jeste pozitivno. E to je nebo.

A Srbija? Srbija se uči inkluziji. Zakoni možda i postoje, ali nema ko da ih sprovodi. Inkluzija postoji na papiru, a u praksi izgleda ovako: Dete sa problemom smešta se u redovnu grupu koja broji 25+ dece. Personalni asistent ne postoji, postoji jedan defektolog koji obilazi po tri objekta vrtića i u njima troje dece svakog dana. Sve ostalo vreme, dete je sa vaspitačem i drugom decom, i oni se uglanom većinu vremena međusobno ne razumeju. E, dragi moji političari, to nije in kluzija, to nije ni I od inkluzije. Srbija je zemlja. Zemlja koja će nekad možda dođi do onog neba.

Ono što je meni zaparalo uši na ovom predavanju jeste bila reakcija slušalaca. Kao jedan su ustali da napadnu predavača da se spusti na zemlju i ne priča bajke. Ja ih razumem. Oni su u problemu, jer nisu obučeni, i ne znaju šta treba da rade. Kriv je sistem koga nema, i koji ih je doveo u takvu situaciju. Oni su očekivali konkretne savete šta da rade sa decom koja su im poverena, čini mi se ne shvatajući da je svako dete priča za sebe i da univerzalnih varijanti nema. I ako bih ponovo tražila jednu reč koja bi opisala ceo sistem, ta reč bi morala biti negativno. Negativno je ono što se postiže, i detetu kome treba p oseban tretman, a ne dobija ga, i deci kojima poseban tretman nije potreban, oni tretmana ne dobijaju dovoljno, i njima je ovo negativno. To je stav koji će oni o različitima poneti u život. I to je ono što je najnegativnije od svega.

Nemojmo učiti sopstvenu decu da je loše biti drugačiji. Srbija je definitivno loše mesto da se bude drugačiji. Još uvek je tako, ali to ne mora tako da ostane. Dajte da sistem inkluzije napravimo onim što on treba da bude – sistem, a ne samo reč napisana na papiru.

Posted on 2 Comments

Dečja olimpijada za decu ometenu u razvoju

Danas, u Osnovnoj školi “Anton Skala”, sa početkom u 10h, održaće se 22. Dečja olimpijada u kojoj učestvuju deca ometena u razvoju.

U Osnovnoj školi „Anton Skala” u utorak, 9. juna, u 10 časova održaće se „Dečja olimpijada”, 22. po redu, na kojoj će učestvovati učenici beogradskih škola za decu sa posebnim potrebama. Njihovi gosti biće deca iz Kosovske Mitrovice i Novog Sada, učenici Internacionalne škole „Chartwell”, kao i učenici iz osnovnih škola „Drinka Pavlović” i „Filip Višnjić”. Pokrovitelj manifestacije je Sekretarijat za obrazovanje.

– Na ovoj olimpijadi učestvovaće oko 400 učenika koji će se takmičiti u štafetnom trčanju od drveta do drveta, kotrljanju obruča, obaranju čunjeva, preskakanju vijače, nabacivanju obruča, kao i u pikadu. Svaka škola predstavljaće određenu zemlju. Nagrade su obezbedili brojni donatori, a osim takmičenja biće upriličen i kulturno-umetnički i zabavni program – rekla je Dragica Moro, zamenik sekretara za obrazovanje.

Izvor: Beograd.org.rs

Posted on 5 Comments

Stvarnost

Brljavim ovih dana po vestima na RSS, i naiđoh na nekoliko tekstova o učešću dece ometene u razvoju u predškolskom i školskom sistemu. Poražavajuće.

NVO: Oko 60 odsto dece sa smetnjama u razvoju ne ide u školu

Oko 60 odsto dece sa smetnjama u intelektualnom razvoju u Srbiji nije obuhvaćeno obrazovnim sistemom, saopštili su predstavnici nevladinih organizacija koje se bave položajem osoba sa invaliditetom.

…”U izveštaju Vlade Srbije o poštovanju povelje UN o pravima deteta za period 1992-2005. navodi se da 15 odsto dece sa intelektualnim smetnjama pohađa specijalne škole, a samo jedan odsto ide u vrtiće. Takođe se ističe i da ti podaci nisu potpuni i precizni”, navela je Milojevićeva.

Izvršna direktorka Udruženja studenata sa hendikepom Ljupka Mihajlovski istakla je da se uključenje dece sa hendikepom u redovne škole u Srbiji ne sprovodi sistemski i da nastavni kadar nije dovoljno obučen za to.

Ceo tekst pročitajte ovde, a ostale tekstove ovde i ovde.

Ovo je zaista poražavajuće, ali takva je stvarnost u Srbiji. Beograd bi trebalo da je najbolji, a brojke kažu sledeće:

Na primer, opština Novi Beograd ima oko 250 000 stanovnika, predškolska ustanova ima mesta za oko 7200 dece, od toga 28 (dvadeset osam!) za decu ometenu u razvoju. Koji je to procenat?

Ili opština Zemun, ima oko 150 000 stanovnika, predškolska ustanova ima oko 3800 dece, od toga 7 (sedam!) za decu ometenu u razvoju. U vreme kad je Vanja trebalo da krene u vrtić, krajem 2005. godine, u ovom vrtiću su sva mesta bila popunjena, mogli smo da dođemo na listu čekanja.

To je ponuda državnih predškolskih ustanova. Gde mislite da bi trebalo da se upiše onih preostalih 99% dece ometene u razvoju?
Sa druge strane, nisam čula da neko privatno obdanište prima decu sa smetnjama u mentalnom razvoju. Što se tiče fizičke ometenosti, tu je situacija nešto bolja, znam primere gde su u nekim privatnim obdaništima bili spremni da upišu decu.

Pokušala sam da pronađem broj dece sa smetnjama u razvoju u odnosu na ukupan broj dece. Nisam uspela. U Srbiji ne postoji sistematsko praćenje ovakvih podataka. Pronašla sam neku procenu iz Danske, koja kaže:

Prema jednom danskom ispitivanju, koje se zasniva na definiciji razvojnih smetnji, ocjenjuje se da oko 0,45 procenata stanovništva ima smetnje u razvoju.
izvor

To bi u brojkama, recimo značilo, da ako npr. na Novom Beogradu ima mesta za 7200 dece, od toga treba da je 32 za decu sa smetnjama u razvoju.
Na ovoj opštini nismo mnogo daleko od tog broja, ali nije svuda takav slučaj.

Posted on 4 Comments

Škola, part two

Počelo je ovako. Nisam reagovala onda onako kako sam očekivala. Ne znam zašto. Prošlo me valjda.

Pre neki dan, u poštanskom sandučetu ponovo poziv. Rukom dopisano nešto ovako “ako niste u mogućnosti da dođete u datom terminu, molimo Vas da se javite na te i te brojeve telefona od 8-18h”. I ja popodne, pravac Škola.

Veliki je odmor, klinci napolju.

Ne postoji portir niti ništa slično, da pitam gde da idem. Pronalazim jednu tetkicu (oduvek sam volela ovaj naziv) koja mi vrlo ljubazno objasni gde da idem i koga da tražim. Odlazim tamo, ispred vrata, u hodniku sede mama, tata i devojčica. Pitam ih, da li čekaju tu, ja bih samo nešto pitala. Puštaju me, jer i oni ionako čekaju da prođe odmor i ogromna galama u hodniku (zaboravi čovek kako klinci umeju da galame). Pokucam i ulazim, pošto nema šanse da čujem da mi iko iznutra odgovori.

Ulazim. Unutra gospođa, po mojoj proceni, nešto starija od mene. Pokazujem joj papir, kažem ovo sam dobila pa sam htela da Vas nešto pitam. Odakle vama podatak da ja imam dete koje treba da krene u školu. Prvo me gleda belo, pa mi kaže da imaju spiskove.

U pravu ste, imam dete odgovarajućeg godišta, ali ono ne može da ide u školu, ometeno je u razvoju, zato vas pitam odakle vam podatak.

Ona nešto tuc-muc, nije sigurna odakle su spiskovi, otvara mi orman, vadi spiskove da mi pokaže.

Ok, kažem ja, to je sve u redu, ali moje je dete “u sistemu”, kategorisano tamo gde treba, prima tuđu negu i pomoć jer je višestruko ometena, ide u specijalan vrtić, to ste sve mogli da saznate, da i sa druge strane potražite neke spiskove. Gradski sekretarijat za obrazovanje, Centar za socijalni rad…

Pitam konkretno za gradski sekretarijat za obrazovanje. Kaže: nisu im poslali spiskove. Pa nisu, verovatno jer ih niste ni tražili.

Pritom se sve vreme tresem kao prut, kao da sam ja nešto loše uradila. Kao da ja svoj posao nisam uradila kako treba.

Izvinjava se. Samo, šta sad vredi izvinjenje kad je šteta već učinjena.

Uh koliko mi je samo trebalo da ovo izađe iz “draft”-a.