Tag: Traffic

Pristupačnost

13 Comments

Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).

Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:

zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
– dobar dan, *** taxi, izvolite
– dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
– broj taj i taj
– da
– ista muzika ili snimljena reklama
– halo
– da
– broj taj i taj za 2-3 minuta
– hvala, prijatno

Razgovor od neki dan:

– zvrrr
– muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
– dobar dan, *** taxi
– dobar dan, jedno vozilo za
– žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
– ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
– razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…

Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.

Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.

Tako se završila naša dogodovština.

Blogeri protiv zloupotrebe moćiDa, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.

I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.

Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.

Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.

Taxi, once more

11 Comments

Podsetila me AuroraBorealis ovde, pa moram da Vam ispričam.

Svake druge godine u proleće saobraćajci u Somboru organizuju neko savetovanje (da ne gušim sad sa detaljima). I svaki put, poslednjih 4-5 puta, ja sam bila u organizacionom odboru, i stižem tamo jedan dan pre početka skupa.

TaxiJedne godine, pojma nemam kako, nije u automobilima bilo mesta, valjda zbog opreme, i ja rešim da dođem busom. Nije problem, naravno. Zovem taksi telefonom, i do stanice bude 200tinak dinara. Stiže bus u Sombor, ali stanica je daleko da se ide peške, savetovanje je u Hotelu Sloboda, u centru. Šta sad? Pa ništa, stoje taksisti, njih dvojica, ja prilazim, i ulazim u prvi. Kažem destinaciju, i pošto se dobro snalazim na karti, znam da nije bog zna koliko daleko… Vidim ja, tip ima taksimetar, ali ne pada mu na pamet da ga uključi. Voza on mene malo u krug, provalila ja, ali uz svo vrdanje, nema više od 5 minuta vožnje. Stižemo ispred Hotela, kaže lik 500 din. “Mooolim?”, kažem ja, “ma kakvih bre 500 dinara, šta vam pada na pamet, pa koliko ste prešli kilometara.” On u čudu, nije se valjda nadao da neću hteti da mu platim odmah koliko mi je tražio, kreće samnom u neki “raspravu”. Heh, ali tu se prevario. Posle kraće rasprave, kažem ja, “evo, mogu velikodušno da vam dam celih 200, koliko me je koštao prevoz od Zemuna do BAS-a što je umnogome duža relacija od ove kojom ste me okolo-naokolo provozali, valjda da mi Sombor pokažete.” Pružih mu 200 din, i izađoh. Ne reče ništa više, uze novac, i produži dalje. A ja u čudu, potrčah da ispričam dogodovštinu.

Prednje sedište

2 Comments

Vraćam se pre neki dan sa Banovog brda, pogled u automobil u susednoj koloni, i imam šta da vidim. Taksi vozilo, u vozačevom krilu sedi dečak, od oko 3 godine, i igra se, okreće volan! Mislim da ovakav prizor još nisam videla. “Uobičajena” je nažalost pojava na beogradskim ulicama deteta na suvozačkom mestu, bilo samog ili u krilu odrasle osobe.

A važeći Zakon o Osnovama Bezbednosti Saobraćaja, vrlo zastareli ZOBS iz 1988. kaže da je “na prednjem sedištu zabranjeno voziti dete mlađe od 12 godina“.

Na “trulom zapadu” je to vrlo strogo, pa tako, ne možete ni iz porodilišta da izađete ako nemate odgovarajuće namešteno sedište namenjeno za dete. Babica, pre nego što dâ dete roditeljima, pregleda i sedište, bezbednost je na prvom mestu. Neki će reći “preterano”, ja ne mislim tako, i ne radim tako.

AutosedišteVanja se nikad nije vozila drugačije nego u svom sedištu, i nikada se nije “bunila” iz prostog razloga jer i ne zna da drugačije može da se uđe u kola. A poznata je po tome da se buni za sve i svašta, ali ja ovde prosto nisam želela ni da joj ponudim alternativu. Imala sam sukoba mišljenja u svojoj neposrednoj okolini, “ma šta će ti to, to je samo bacanje para, pa kako smo mi vozili decu pre xy godina…” međutim, nisam odstupila ni milimetra. O tome nema pregovora i razgovora, to je tako i tačka.

Neću vam sad pričati o potrebi da je dete u svom sedištu, samo ću vam reći nekoliko podataka.

Prilikom sudara, kada se vozilo kretalo relativno malom brzinom od 50 km/h, četvorogodišnje dete koje je neobezbeđeno sedelo na zadnjem sedištu udariće o prednje sedište silom koja je ekvivalentna težini slončeta mase 400 kg. Za nežni dečiji organizam ovakvi udari mogu da budu fatalni. Pravilno izabrana i postavljena dečija sedišta umanjuju opasnost od fatalnih povreda za 75%, a od ozbiljnih povreda za 67%. Iako u zapadnoj Evropi većina roditelja (čak 80%) vozi svoje dete u specijalnim dečijim sedištima, nesreće se dešavaju i to uglavnom (u 50%-70% slučajeva) zbog neadekvatno izabranih ili nekorektno montiranih dečijih sedišta.

Evropski stručnjaci savetuju roditeljima da dečija sedišta instaliraju na zadnja sedišta vozila uvek kada je to moguće. Sedište koje se instalira tako da dete gleda unazad ne sme da se instalira na prednje sedište ako su kola opremljena vazdušnim jastukom za suvozača. U slučaju nesreće vazdušni jastuk suvozača će se naduvati i udariti naslon dečijeg sedišta tolikom silom da dete može biti ozbiljno ili smrtno povređeno.

izvor: automarket

Pročitajte ovde o vrstama dečjih sedišta.

Nikako mi nije jasno kako to da roditelji nisu svesni u koliku opasnost stavljaju svoju decu dopuštajući im da se “tumbaju” u automobilu, ili čak stoje na zadnjem sedištu gledajući unazad. Moramo biti svesni da u saobraćaju nismo sami, i da bez obzira koliko mi pazili, uvek zavisimo od “onog drugog” za koga ne možemo znati kakav je ni kako će u datoj situaciji reagovati. Iz najbezazlenije situacije moguće je izaći sa veoma ozbiljnim posledicama.
Zato, roditelji, i vi ostali, pamet u glavu, deca su nam najvažnija.

Taxi

12 Comments

Ne vozim se baš puno taksijem inače (sad će neki ovde imati šta da prokomentarišu hihi), poslednjih nedelja napravih nekoliko vožnji, skoro po pravilu do faksa.

I sita se ispričam sa taksistima. A nisam baš neka koja u razgovor ulazi sa nepoznatima, ali oni me nekako uvek “sačekaju” sa opštim saobraćajskim pričama. Kad kažem destinaciju, po pravilu misle da sam student, ijaaaao kako to prija, pa pretstavu nemate. Ja sam bre diplomirala pre 10+ godina (da se ne odajem sad totalno) i nikako mi nije jasno kako neki ljudi u svojim glavama zamišljaju da studenti izgledaju. Ne kao ja, to je sasvim sigurno. No, prija to poređenje, ne umem vam opisati.

Onda, kad objasnim da nisam student, odmah krenu u analizu saobraćajnih problema. Meni je to naravno interesantna tema, na koju uvek imam šta da kažem. Čujem ja tu i primedbi koje su “na mestu” ali i totalnih nebuloza od kojih jedino što mogu je da se nasmejem i prevrnem očima.

A tek što se izbora rute tiče, pa ti taksisti blage veze nemaju. Ko bi normalan iz Zemuna ušao na autoput kod Sava Centra i to još na izlazu kod autobuskog stajališta. Danas sam jednom taksisti “otkrila toplu vodu” vodeći ga pored Hyatt-a i bivšeg Interkontija da se ispod mosta uključi na AP. Pa nisam mogla da verujem, kaže čovek, nisam nikad išao ovuda. Kad ne crkoh od smeha.

Setih se i jednog komentara, iz perioda kad je Nemanjina bila zatvorena i pod radovima, jedan mi se žalio, zašto uopšte radi semafor na raskrsnici Kneza Miloša – Nemanjina . Tu opet kad ne crkoh od smeha. Ne možeš čoveku objasniti da koridor radi, i da i pešaci ponekad moraju da pređu ulicu.

Mnogobrojne bisere čujem u ovakvim razgovorima, i uvek mi je interesantno kako se oni smatraju “stručnim i relevantnim” da predlože svakojaka rešenja.

Saobraćaj je, pored fudbala (to mi trenutno pade na pamet) jedna od stvari za koju su svi kompetentni i daju sebi za pravo da to znaju bolje od onih kojima je to posao.

Ajde sad da vas čujem, šta biste menjali? I bez ustručavanja, molim. Ne mora samo Beograd, nabaviću ja kartu očas posla, da vam rešim problem.

Izložba oldtajmera

28 Comments

Danas, dan, divan, predivan.

Udruženje istoričara automobilizma obeležilo je svoj jubilej, izložbom oldtajmera i nizom predavanja, danas na Saobraćajnom fakultetu.

Gore, u sali, interesantna predavanja iz oblasti istorije motorizacije u Srbiji. Izdvajam tri meni interesantne teme:
“Međunarodna oznaka Srbije”, bilo je reči i o prvoj konvenciji koju je i Srbija u “ono vreme” potpisala, o neobično velikoj oznaci (meni neobično), o prvoj oznaci SB koja se meni nekako više leži od ove koju sada dobismo, interesantne fotografije automobila sa ovim oznakama kroz decenije (na jednoj koja me je fascinirala čovek u svetlom mantilu menja gumu-tj točak).
“Automobili u Knjaževcu u periodu 1920-1960”, predivna priča protkana ličnim fotografijama i dokumentima prvih vlasnika i vozača.
“Kalemegdan 1939 – trka automobila od 2100 kubika”,
interesantni detalji oko zabune nanete izmenama startnih brojeva, sa mnoštvom fotografija same trke.

Bila izložba, rekoše mi da sam zakasnila, da nisam videla neke lepe primerke. Ali, ne žalim se. Evo sličica pa pogledajte lepotane, poređane na platou ispred faksa.

izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta

izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta

izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta

izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta

izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta

izložba oldtajmera-plato ispred Saobraćajnog fakulteta

Neke fotke su moje, a neke mi je Zajebant poslao. Da, i on je bio, ako se neko pitao.

Pesmice o saobraćaju

34 Comments

Pratim često statistiku poseta na blog, pa između ostalog i keyword analysis. Ima tu raznih ključnih reči, pa se i na Forumu381 našla jedna interesantna tema upravo o ovome. Razmenjujemo međusobno smešne, tužne, čudne ključne reči kojima posetioci stižu do naših blogova.

E pa baš danas, moja velika prijateljica pu kaže

a ja ove pesmice o saobraćaju šaljem kod tebe

prozva ona mene da napišem neku i pomognem čoveku.

Iz momenta, setih se ovoga.

Twinkle twinkle traffic light

Potera me pu da potražim još koju. Evo jedne

Traffic
by Leslie P Garcia

Stop and start,
Start
And wait—
The way
A life
Begins and goes,
An unsynchronized,
Jolting
Trip
Along the days
That fate
Has measured out—

Just once,
If life
Were an expressway
Without a ramp
Or light
And we
Could just shoot along
At will
On pavement
That neither jarred nor sent us off
To any other place. . .

Just once.

(Copyright 2002)

Pozdravlja vas saobraćajka.

Pretraživali ste:

    decije pesme o saobracaju (76), pesmice o saobracaju (61), recitacije o saobracaju (43), decije recitacije o saobracaju (23), decija pesma o saobracaju (22), https://www ivanino-blago com/2007/03/08/pesmice-o-saobracaju/ (1)

Ta tako popularna Buba

15 Comments

Niste ga videli neko vreme, ali on je tu.
Piše moj dragi gost Zajebant.

U leto 1933. godine, sastala su se dva “velikana” Adolf Hitler i Ferdinand Porsche u sam osvit drugog rata, imali su o čemu da pričaju. Pričali su oni o jednoj ideji nazvanoj narodna kola – volkswagen. Zamišljeno je da ga vozi svaki peti stanovnik, da ide 100 km, i da košta 1000 rajsh maraka. To je bila ideja, da za građane Nemačke, Porsche pogura Hitlerovu zamisao, o malim kolima sa malom cenom.

Porsche je vrlo brzo dizajnirao automobil kao tip 60, ali je ubrzo promenio dizajin V1 – Eksperimentalni 1. Hitler je takođe predložio da imaju višnamenske tipove vozila, tako je nastao i model V2. Porsche, međutim, nije imao vremena da završi svoje prototipove. U svakom slučaju, projekat je priveden kraju 1935. godine. Ubrzo je on svoj model V1 izmenio i proizvedeno je 3 komada. Tom novom dizajnu dato je novo ime VW 3. Ovaj automobil imao je rigorozan test sledeće 1936. godine. Ovako je pocela era narodnih kola, koja su svojim izgledom neodoljivo podsećala na bubamaru, pa su dobila i drugi simpatican naziv “BUBA“.

Na promovisanje Bube došle su sve značajnije ličnosti.

Iz te verzije, nastale su neke druge verzije, kola su imala sličan izgled kao KDF wagen, koji je napravljen kasnije. Konačno, VW3 dobija metalni pod, oscilirajucu osovinu zadnje vuče, prednje vešanje i jako prozorsko okno. Inženjeri su testirali motor, i konačno zaključili da je motor sa 4 cilindra dobar, kao i vazdušno hlađenje. Od tri testirana tipa motora, izabran je najpouzdaniji, koji je, neočekivano, bio i najjeftiniji.

Sledeća kreirana verzija nazvana je VW30. Na ovu verziju SS-ovci su imali zamerke. Konstruktori se ponovo vraćaju KDF wagenu i 1939. godine izlazi model VW 38, pre produkcija i kao konačna verzija VW 39s demonstraciona kola. Tako je nastala verzija koja je dizajnom ostala do dan danas.

Buba je rađena u mnogim državama sveta, poslednji primerak je sišao sa trake brazilske industrije automobila. Zatvorena je era stare Bube i otvorena era nove Bube. Mislim da je proizvedeno oko 16 miliona primeraka u raznim varijantama. To je auto za sva vremena, najizdržljiviji moto,r a bogme i karoserija, jedan primerak bube je prešao preko 2 miliona kilometara bez generalne opravke motora.

I ja sam bio ponosni vlasnik jedne takve bube iz 1971. godine, original Nemac Bukvalno je mogla da radi po principu štapa i kanapa, sve je bilo na šraf, motor je mogao biti izvađen za 15 minuta, jedino je zamena svećica bila malo nezgodnija.

Ljudi su od Bube napravili kult, što zapravo ona i jeste. Francuzi su jedini pokušali da naprave narodna kola, nazvali su ga spaček. I mi smo imali isti pokušaj sa Fićom, ali je BUBA ostala BUBA.

Pretraživali ste:

    buba (306)

Šta deca znaju…

14 Comments

Odgovor jednog mališana na pitanje
“Šta ću biti kad porastem”:

Kad porastem želeo bih da budem inženjer jer je to zanimljiv i lak posao. Zato ima ovoliko inženjera a i svaki dan ih je sve više.

Inženjeri ne moraju puno da idu u školu. Oni samo nauče jezike i znaju da pričaju sa kompjuterima. Moraju i znati da čitaju, da bi videli šta se dogodilo kad se sve pokvari. Inženjeri moraju da budu hrabri da ih ne bi bio strah kad se sve pokvari. Oni isto tako moraju da imaju dobre oči da bi videli kroz suknje i mora da ih ne bude strah od žena koje rade sa njima u kancelariji, pošto oni rade zajedno. Sviđa mi se i plata koju dobijaju – oni dobijaju više para nego što mogu da potroše. To je zato što svi misle da inženjeri imaju težak posao, osim samih inženjera koji znaju da je taj posao lak.

Nema puno toga što mi se ne sviđa, osim što žene vole inženjere i hoće da se udaju za njih, pa oni moraju da ih teraju da im ne bi smetale. Nadam se da neću biti alergičan na prašinu u kancelariji, jer ako budem alergičan, onda ne mogu da budem inženjer, nego ću morati da radim.

A žene inženjeri?

Pretraživali ste:

    šta ću biti kad porastem sastav (59), sta cu biti kad porastem sastav iz srpskog (30), sastav sta cu biti kad porastem (19), sta deca znaju (18), sastav iz srpskog sta cu biti kad porastem (16)