Posted on 5 Comments

Ulica Darovanja

Ako imate predškolsku decu, i u Beogradu ste sutra, u četvrtak 21.12.2006

Predškolska ustanova 11. april organizuje akciju “Ulica Darovanja”
21.12.2006. od 10-14h u Ulici Španskih boraca (kod hale Arena, u delu od Bulevara AVNOJ-a do Bulevara Mihaila Pupina)
Biće zatvoren ovaj deo ulice, i namešteni štandovi svih objekata PU 11 april Novi Beograd gde će deca kititi jelke ukrasima koje su sami pravili, kao i prodavati čestitke (koje su takođe sami pravili) i druge radove.

U popodnevnom delu akcije biće organizovana aukcija dečjih radova-crteža, prava velika aukcija u novom vrtiću Vrabac na Bežanijskoj kosi, pozvani su veliki donatori.
Promoter Akcije je Aleksandar Timofejev.

Cilj ove akcije je da se obezbedi finansijska podrška za savremeno opremanje razvojnih grupa (za decu sa posebnim potrebama) koje se nalaze u vrtiću Pčelica u bloku 23.
(to je vrtić u koji ide Vanja)

Vrtić Pčelica, razvojne grupe
Prošle nedelje smo u vrtiću imali akciju pravljenja čestitki i ukrasa za jelke (deca i roditelji) i mogu vam reći da su klinci fenomenalni.
Obzirom da sam ja u Savetu roditelja, trebalo ja da i ja budem na pomenutoj akciji pre podne (a moguće i popodne), ali pošto je Vanja bolesna, nažalost, neću moći.

Ali zato vas sve koji ste zainteresovani i slobodni pozivam da dođete.

Posted on 3 Comments

Sveti Nikola

Danas Baba i Deda slave slavu. A mi nismo bili. Što?
Pa evo, ovako:

U subotu u toku noći, ja povraćala, nos mi zapušen ne mogu da dišem, imala sam malu temperaturu. Preko dana sve ok. Noć subota na nedelju, žurka, visoka temperatura, trči skidaj, ne mogu da zaspim, budim se non stop. U nedelju neću ništa da jedem, samo pijem supu, ništa drugo neću. I nos mi mlao curi. Predveče opet visoka temperatura, opet skidanje. Samo kenjkam, oću tv da gledam, i to samo teleshop. Mama šizi, al ko joj je kriv. Večeram, sve povratim, i onda zaspim. Celu noć opet žurka, spavala do 4, a od 4 buđenje da svakih 5 minuta. Ne umem da dišem na usta, a nos mi se stalno puni.

Ponedeljak, bili kod doktorke, vozio nas Deda (ko je kriv mami kad ona neće). Kiša pada, ne zna se! Grlo jako upaljeno, dobih ja antibiotik. I kako sam prvu dozu popila, ja živnula, ma ko nova! Al opet mi kod kuće dosadno, u vrtić bih ja, ali ne smem.

I tako, danas, treba da se ide kod Babe i Dede. Mama kaže “ne može”! I još sneg ovaj pada bre k’o sumanut, ne zna da stane! I tako, ode tata sam, a mama i ja se dosađivali kod kuće. Džabe njoj što ona hoće samnom ovo i ono, probam ja malo, al mi brzo dosadi, ali tv je nezamenljiv. Mama mi ga ugasi, ja u dreku. Ma ko ti je bre rekao da gasiš, pali! I tako, ona popusti, šta će. I onda, tata kad se vratio, doneo mi poklon. Sveti Nikola mi ostavio.

Ovo sam dobila od Svetog Nikole

Fun Blox Svašta može da se napravi 

I samo da vam kažem, mama se sita izigrala, a i meni se baš dopalo. Nisam posle htela da idem na kupanje, pa smo morali i kocke da kupamo.

Pozdrav, vidimo se ujutru!

Posted on 10 Comments

Dve godine blogovanja

Pa dobro, reći ćete, šta je dve godine prema celom ljudskom veku, ništa!

Ali ove dve godine meni su donele mnoga saznanja i poznanstva do kojih bez bloga nikad ne bih stigla.

A kako je počelo?

Pa slučajno. Evo htedoh sad da nađem originalnu razmenu mailova, ali nemam. Biće da je onomad kad mi je hard disk zveknuo, i to otišlo sa njim. No, moj brat od tetke koji se nemerljivo puta više od mene bavi računarima i svime oko njih mi je bio glavni konsultant. Ja sam negde čula-pročitala za blog, i pojma ti blagog nisam imala šta je to. Mislim, znala sam da je to neki online dnevnik, ali ništa više od toga.

E a ja sam u širim krugovima poznata po tome da bih sve i sva da isprobam, i ja krenula da se raspitujem prvo kod tog brata. I on mi na moje pitanje pošalje ovaj link sa wikipedie (btw nije bilo ovoliko teksta, možda ovako nekako). Dobro, pročitam ja to i krenula bih, ali ne znam odakle. Sledeće pitanje: “GDE da otvorim blog?”

I tako ja krenem u otvaranje blogova na tamo pomenutim blog sistemima. Više se i ne sećam gde sam sve pootvarala, recimo bravenet, livejournal, blogger… i nijedan mi se nije nešto posebno svideo. Bravenet prekomplikovano, livejournal izgledao bzvz, blogger se presporo učitava za moj tadašnji dial-up…

I onda naletim slučajno nekom pretragom na blog.hr i otvorim i tamo i krenem. Vrlo brzo primetim da malo-malo pa ne radi, i to baš kad ja imam šta da napišem. Brzo sam skapirala kako da malo izmenim design, ništa značajno, ali opet za mene je to bio uspeh. Počelo je od dodavanja slike u pozadini, a tamo se završilo kombinovanjem dva postojeća design-a tako što sam uspela da napravim da imam tri kolone.

Pretražujući mnoge “lokalne” ex-yu blog sisteme (tada još uvek nije bilo i Srbiji) otvaram blogove za probu na mojblog.com, mojblog.hr, blogger.ba, blogovanje.com, i ni jedan mi se nije nešto naročito dopao, a na blog.hr sam već stekla stalne čitaoce, tako da nisam htela da se selim.
Kasnije počinju da se otvaraju blog sistemi i ovde, isto kao ostali mojblogovi, otvorih ja i tamo, napisah dva posta, i odustade.

Blog.hr je počeo prečesto da pada, i da predugo bude van funkcije tako da sam sve dotadašnje postove preselila i na blogger (tamo je bilo moguće pisati postove da se objave u prošlosti), i vodila paralelno oba, čisto radi sigurnosti, mnogo je mala verovatnoća da oba budu off u isto vreme.

Onda, posle nekog vremena, novembra 2005 vratih se na mojblog.co.yu, a sve po “nagovoru” novog tada još uvek “samo cyber” prijatelja kukca. I tamo za kratko vreme dobih još stalnih čitalaca. Ovaj blog sistem je po mom skromnom korisničkom mišljenju vrlo “user unfriendly” svi oni moduli i gluposti, no tamo sam se zadržala jedino zbog domaće publike.

Onda, letos, negde u avgustu, pu (aka Vimi) mi otkrije WordPress, i nekako u isto vreme, saznam od Lang (aka Cinela) za blog381. I šta ja tad uradim? Otvorim blogove na oba. I svidi mi se WP odmah, oduševi me moćnost automatskog prebacivanja postova sa blogera. Prebacim ja sve postove na WP, probam i na 381, javljalo mi neku grešku i ja tu odustanem.

Onda opet posle nekog vremena, Lang me pozove da budem član 381 Tima za proglašenje naj 381 bloga. Bila sam vrlo počastvovana, i prihvatila sam. I onda, mic po mic, čitajući blogove, reših da dođem i ovde. Gazdarica pomenutu grešku ispravila za tren oka, ali ja sam rešila, da ako ne uspem, prebacim postove, pa makar ručno, jedan po jedan.

Dve godine kasnije, evo me sad i ovde. Do dolaska, blog koji sam vodila (zapravo jedan jedini) na više adresa bio je strogo tematski, i mada sam imala iskušenja da pišem i o drugim stvarima, do sad to nisam radila. Onda sam se ovde u malom odabranom društvu rešila da to ipak promenim, i to samo ovde. Oni drugi ostaće što se teme tiče jednaki kakvi su do sad bili.

I tako, zahvaljujući blogu i forumima stupih u kontakt sa najrazličitijim ljudima iz najrazličitijih krajeva. Neki su tražili pomoć, drugi je nudili, od nekih sam pomoć dobila (i još dobijam), drugima sam ja pomogla, neki dolaze često, neki dođu jednom, pa nikad više, neki redovno komentarišu, drugi opet tiho čitaju. I svi su mi dragi. Do sad sam na dva velika bloga (blog.hr i mojblog.co.yu) imala ukupno oko 24000 unique poseta. Nastavljam, naravno, punom parom, kao i do sad.

Hvala vam svima koji me čitate,
nadam se da ćete to činiti i dalje.

Posted on 4 Comments

Opet magla

Već par dana je skoro ceo dan magla.

Aerodrom je zatvoren, i na sva zvona trube o tome, jadni ljudi, sede u aerodromskim holovima i kukaju. Komentari su svi tipa “ništa ne znamo, sedimo i čekamo”, “niko nam se nije obratio”, “došli smo autobuskom iz Sarajeva jer je tamo magla, i sad ni odavde ne možemo”. Svi se kao iščuđuju.

Aman ljudi, pogledajte kroz prozor. Zar je prevelika cena to što ćete par sati sedeti u holu, ili možda par dana biti u hotelu o nečijem trošku, ili biste radije da poletite po magli i nikada ne sletite.

Koliko ste svesni opasnosti oko sebe, nekih na koje ne možete da utičete. I koliko se svesno, ili nesvesno, izlažete tim opasnostima, ili se radije povlačite na “sigurno”?

Posted on 7 Comments

Magla

Evo od jutros magle u Beogradu, kažu da je aerodrom zatvoren.

To me podsetilo na moju maglenu dogodovštinu.

Dešava se na Kopu, pre xy godina, ja sam 3-4 razred srednje škole. Društvo za skijanje je poveliko, oko 15 tak, i to dok se svi dogovore prođe pola dana, jedan bi ovamo, drugi onamo. I tako i po lepom danu, a to jutro, magla prst se pred okom ne vidi. Predlaže se kafić, ili Sudentski dom na krofne, ali nas dvoje, mladi gospodin D i ja uporno smo za stazu. I pošto ni ostali ne mogu da se dogovore ko bi gde, nas dvoje “odvažnih” krenusmo u akciju: “Samo ćemo mi da se spustimo par puta dok se vi ne dogovorite”.

I odosmo mi na Pančić. Čudi me samo kako je nekome uopšte palo na pamet po onolikoj magli da pusti uspinjaču! Ništa, stigosmo na vrh, i krećemo levom stazom. Magla je i gore, i to tolika da jedva vidimo jedno drugo. Ima gore još par ljudi, pomislimo mi, ništa strašno, pa samo idemo stazom i za tren oka smo do dole. Krenusmo mi nizbrdo, malo tamo, malo vamo, a oboje smo odlični skijaši. U jednom trenutku, više ne znamo gde smo, vide se tragovi ratraka u snegu, ali nema nikog na vidiku, i ne znamo da li smo uopšte na stazi ili nismo.

Meni malo frka, ali ne smem da priznam, D se pravi da zna gde smo, i da je sve ok. Posle 15 minuta, skapiramo oboje da smo se izgubili. Nalazimo se na ivici šume, i nije nam frka ni od čega drugog nego od medveda. Idemo mi polako dole, smejemo se, iskidasmo se od smeha, to je valjda neki smeh od straha, ko će ga znati. Posle nekog vremena, magla se polako razilazi, i vidimo da smo u sred nedođije. Ali sad, šta je tu je, nema nazad. I tako, mic po mic, bez osećaja o proteku vremena, ugledasmo kuće. I tek onda pojma nemamo gde smo, ali bar ćemo nekog pitati. Dolazimo do kuća i shvatamo da smo kod hotela Bačište, svi srećni i totalno umorni.

Proteklo je tri cela sata u našem lutanju, nikad se u životu nisam tako uplašila kao tad, a takođe ni bila srećna kad sam konačno videla civilizaciju.

Kad smo se vratili, nikom ništa naravno nismo rekli šta nam se desilo, pa gde bismo se još blamirali pred svima. Još je njima bilo krivo što i oni nisu krenuli sa nama. Eh, da su samo znali…

Posted on 3 Comments

Šnicla

Predstavljam svog prvog gosta Zmaja

Prića je nastala u periodu dok sam bio na banjskom lecenju u susednoj rumuniji. Kao teškom srčanom bolesniku sledila mi je dijetalna hrana,verovatno zato što sam ja bio jedini stranac tu oni su hteli da vidim kako su oni dobra ustanova i imaju dobru hranu pa su me svaki dan kljukali sa soijinim proizvodima.Soja i sojne šnicle su mi se smućile skoro 2 meseca pre toga.Jednoga dana došla je med.sestra i donela mi je rućak i sva heppy mi kaže da je danas nešto posebno na meniju a to je : Sojna šnicla u umaku od pečuraka Izadje ona iz sobe ,ja pojeo onaj umak i sad gledam gde da bacim tu šniclu,u tom momentu primetio sam na plafonu jednu muvu,u momentu mi je palo na pamet da probam da je gadjam šniclom kao pračkom.Zabodem viljušku u šniclu i nategnem je najaće što sam mogao.Tako je lepo poletela i zalepila se za plafon Razmišljam ja sad,pašće ona na brzinu,a ona kao za inat ni da mrdne.soba visoka Švabska a ja nemam ćime da je odande skinem razmišljma šta da radim i šta će se desiti ako je neko tamo vidi.Kako ko ulazi u sobi ja samo molim boga da ne baca pogled na gore,prodje prvi dan ujutru ja bacam pogled a ona visi i dalje i kao da mi se podsmeva.Prodje i drugi dan i niko je nije primetio a ona prkosno visi tamo gore.Treći dan sam i zaboravio na nju,tog dana sam zamolio osoblje da mi za ručak donesu neku supicu,stigla supica i krenem ja da jedem,posle prve kašike me je nešto okupalo a i bogami jako uplašilo jer sam totalno zaboravio na tu “viseću šniclu” koja je rešila da mi se osveti zbog toga što je 3 dana visila na plafon,osvetila mi se time što je pala direktno u tanjir pun supice i celog me je polivala sa supom Tu viseću sniclu sam držao do skora mumificiranu u jednoj kutiji za CD,morao sam je baciti jer su je našli mravi i skoro je pojeli

Posted on 7 Comments

Drugačiji, pa šta?

Meme by me

Srbija definitivno nije mesto za drugačije.

Svest ljudi o potrebama drugih koje nisu iste kao njihove uopšte ne postoji. Ono što oni ne koriste, ne treba nikome! Ono što oni mogu, mogu svi! Ono što oni umeju, umeju svi!
E pa nije baš tako, nije uopšte tako.
A tome je krivo društvo.
Da je neko nas kad smo imali 5 ili 10 godina naučio kako da se ponašamo, mi bismo sad sa 30, 40, 50 to svi dobro znali. Ali nije! Važnije su bile druge stvari! Da se svi budu jednaki, da se oni drugačiji potisnu u stranu, bilo da mogu manje ili više.
Ja sam kao dete bila od onih što mogu više. Pa sam se u školskom sistemu više puta saplela, tj. oni su me saplitali. To je bilo nepoželjno. Budi kao svi i ćuti.
Sada se susrećem sa drugom stranom ove medalje.
Moje dete je od onih koji mogu manje. I opet je to nepoželjno. Gurni pod tepih i ćuti, skloni se na ulici, pazi da nekome ne smetaš! Retki su, ali stvarno retki oni kojima je svejedno.
Tako je danas. A biće potrebno još sto godina da se svest ljudi promeni.
Ali počinjemo da je menjamo, i to je dobro.
Možda će Srbija jednom postati mesto za sve, a do tad…

Primećujete li vi barijere? Uzdignute ivičnjake, stepenice na ulazu u objekte, vozila parkirana na 5cm do zgrade…

Znate li šta je ovo?

direkcione taktilne ploče

Ima u Ulici Kralja Milana u Beogradu i izgleda ovako.

Ulica kralja Milana

Hvala RainDog-u na pomoći

Posted on 7 Comments

Smešno je

E, moram da vam ovo ispričam…

Vreme pred spavanje, a ko da su joj pundravci ušli u doope. Trči okolo po sobi ko muva bez glave.

Ja deset puta kažem da se smiri, ona za delić sekunde zastane, “značajno” me pogleda, i nastavlja. Povisim malo glas, napravim namrgođenu facu i prstom pokažem gde treba da sedne. Ona počinje da se smeje. Ja i dalje oštrim glasom i namrgođene face kažem gde da sedne, ona se iskida od smeha, dolazi do mene, hvata me za prst, i okreće mi ruku na drugu stranu.

Tu već i ja počinjem da se smejem, ne vredi mi ništa što bih htela da sam ozbiljna i da izigravam neki autoritet. Ništa mi ne vredi, pukoh od smeha.

Da li je to manipulacija?