Mali su filmovi Pinnacle je čudo.
Ovo drugo baš ne znam koji je jezik, pa bih molila nekog da mi prevede.
(šbidibi-šbidibi to je nešto kao transkripcija)
Category: Dogodovštine
Male priče iz života
Kocke
Imamo raznih: malih, velikih; firmiranih, no name; običnih oblika, neobičnih; mekih, tvrdih, ma mogli bismo radnju da otvorimo.
Do sad su služile za žvakanje i bacanje.
Od pre par dana, kocke su pravo otkriće. Samo da ih neko slaže, a Vanja razlaže, na najsitnije delove. Pokušava i da stavi jednu na drugu, nije baš sigurna kako treba da okrene, ali namera je bitna. I kad se jednom kocki uhvati, nema promene zanimacije, ma ni knjige, ni reklame, ni klopa, ni Vlado Georgiev, ma NIŠTA više nije važno.
Živele kocke.
Pohvala
Da ne ispadne da je samo ja hvalim, jutros je dobila pohvalu od Nate, defektologa iz vrtića.
Počela je da se više odaziva na svije ime, da češće reguje i izvršava naloge, da više i bolje sarađuje kad nešto vežbaju, pokušava da sama jede kašičicom, da sama vodom opere usta posle jela…
“Kao da se probudila” kaže Nata.
Jao što sam ponosna kad to još neko vidi osim mene, pogotovo kad je taj neko još i stručan.
Žabac
Pre dve-tri godine, dobila je ovog žapca za Novu godinu. I on je tako stajao, i visio zakačen. Ni pogledala ga nije. On krekeće kad ga lupiš po stomaku. Prvo ga se plašila, a posle ga više nije konstatovala. A on je sve vreme bio tu.
I onda, u subotu, skinula ga. Zapravo, otkinula onaj končić za koji je bio zakačen, on je pao, nekako baš na stomak, i zakreketao. I tu se rodila ljubav. Prvo nije razumela da treba jako da ga udari po stomaku, pipkala je dugmiće, oči uši, ne bi li se on oglasio. I posle mnogobrojnog pokazivanja konačno je shvatila. I to vrlo brzo, svega dva dana, što je za njene pojmove EKSTRA kratko vreme.
Ma šta da vam pričam, pogledajte filmić (8MB).
Nedelja kod kuće
Bolesni smo ovih dana.
Prvo sam ja bila, kašljala baš gadno. Tj, kašljem još uvek.
Onda u nedelju ujutru, Vanja se budi sa temperaturom, kašlje i povraća sekret. Ja sam veliki paničar kad je temperatura u pitanju, pa odjurimo do dežurnog. Vanja inače do sad nije mnogo puta imala temperaturu, možda svega 5-6 puta, ali to izgleda baš gadno. Neurološki simptomi joj se pogoršavaju, povećava tremor a i EEG joj nije baš sjajan pa se ja bojim nekih, ne gaj Bože, napada.
Fini mladi dr (kasnije iz priče saznajem da je sin od kolege od mog tate, radili u istom DZ) kaže, ništa strašno, samo virus, vitamini, i neki sprej za grlo. Ok, temperatura brzo spala, ali kašalj i sekret iz nosa su uporni. Bili smo u petak na drugoj kontroli, sve ok, može u ponedeljak u vrtić. A još ustvari kašlje, izlazi taj sekret, ne može je čovek naterati da popije onaj prašak za iskašljavanje, pa moram da se dovijam i da joj podvaljujem.
Ovu smo nedelju nas dve provele kod kuće, zabavljale se kako znamo i umemo. Sad sam se prisetila koliko me ona ustvari umori. Nema stajanja ni minuta. Non stop neka akcija, ne može čovek čestito ni u toalet, a da ona ne uđe da proveri.
Knjige smo ponovo otkrili, i onog sekunda kad ja kažem vidi imam knjigu, ona dotrčava, penje mi se u krilo i ciči od sreće. I onda jedna knjiga po beskonačno puta, i nema šanse da propustim nešto, ili da pročitam ono što ne piše, sve zna. I ne bi to bilo ništa strašno kad bih ja mogla da malo promenim, pa da čitam nekiu drugu knjigu. Ali neeee, tu jednu koju je ona zamislila, nema odstupanja. Ja je kao sakrijem, i uzmem neku drugu, ona prekopa celu sobu da pronađe “baš onu”.
Slagali smo i kocke u predahu čitanja. Ja slagala, a ona rastavljala. I crtali na onoj magnetnoj ploči i svašta još nešto radili.
Net je popravljen, al ne vredi, kad mogu samo stojeći, zna ona tačno da ja tamo radim nešto drugo. Mogu ja da čitam knjižicu (napamet) a ona da okreće listove, ali nema šanse da mi je ruka na mišu, odmah ona to sklanja, moram knjigu da držim i gotovo. Dakle, ja nešto sa sebe mogu samo kad ona spava. A kad ona zaspi, ja sam mrtva.
Živeo vrtić!
Frizura
Imamo novu frizuru, i to pravu, pravcatu.
Mama se plašila kako će to sve ispasti, ali sam je ja opet iznenadila. Evo, pogledajte, bila sam kod pravog velikog frizera. I ljubim moju Ljilju frizerku.
(mišem preko slika i čitajte)
Epizoda “Kesa”
Pre neki dan, u vrtiću, idemo kuči i ona treba da donese svoju kesu. Slikano je kroz staklo, zato su slike malo lošije.
(mišem preko slika i čitajte)
Vrata
Danas u vrtiću:
Tri sata popodne, deda i ja dolazimo po Vanju.
Defektolog je već u holu, ulazi unutra ostavlja vrata otvorena, odlazi niz hodnik i zove je. Kaže: “Vanja ide kuči, eno, došli su mama i deda” ona izlazi iz sobe, držeći je za ruku (ja virim kroz staklo drugog dela dvokrilnih vrata) ozbiljnog izraza lica. Ja provirujem kroz otvorena vrata, ona me ugleda i otima ruku, kreće brže ka vratima uz ciku.
Ja bih sad htela bar dve tri rečenice da razmenim, da vidim kako je bilo, ali Vanja me uzima za ruku i gura ka izlazu, ka stepenicama. Deda se javlja i pokušava da je odgovori, da ja čujem šta sam htela dok se oni obuju, ali NEMA ŠANSE, ona se pet puta vraćam, i gura me da idem tamo gde bi ona htela.
U jednom trenutku, uzima vrata, i gura ih da ih zatvori, mi ostajemo sa spoljašnje strane, a defektolog sa unutrašnje. Nas dve samo što nismo pukle od smeha. Kao da je htela da kaže “daj bre dosta više priče, idemo kući!”
Dušek
Pre nekog vremena, kupila ja neki mali dušek za plažu, onaj običan, na naduvavanje. I Vanji se dopao, igra se sa njim. Ima na onom postu gde se penje u televozor.
Dušek ima onaj kao šatro sigurnosni ventil, kad se otvori, ne izlazi vazduh, nego mora da se malo stisne da počne da izlazi. I ja mislila neće ona znati gde je to (onako se uvuče, znate na šta mislim).
Kad, juče, donosi mi ona dušek, sav izduvan. Obzirom da sve stavlja u usta, ja mislila da ga je probušila, porgrizla.
Međutim, pogledam ja, kad ono, otvoren taj ventil. Ništa, naduvam ja opet i dam joj. Ne prođe tri minuta, nosi ona opet, izduvan.
Vidim ja gleda me ona dok ga naduvavam po stoti put. I dam joj ja i sad gledam šta radi. Okreće ga na sve strane i ugleda na jednom uglu ventil, i pravac usta. Zubima otvori ventil, i izduva dušek.
Mamino dete, ja sam kao klinka SVE živo otvarala zubima.
I dalje u provodu
Ovo je moj drug Joca, on je još mali, ali mi zadaje dosta muka.
(mišem preko slika pa čitajte)
Evo Joce ovde http://socanini.blogspot.com/