Male priče iz života
Jede Vanja jabuku.
Sečem nožem kriške, dajem joj da jede. Pojela je skoro celu, pa kad ne mogu više da sečem, dajem joj da izgricka.
Ali neeeee, hvata moju ruku u kojoj je nož i tera me da nožem sečem parče. Neće da grize.
E tu je na mamu, sto posto.
Ja bih najradije sve jela viljuškom i nožem.
Ma onaj poklon, znate koji, što mi je Fly napravio, e njega sam gledala…
(mišem preko slika… znate to već, jel da?)
Već neko vreme idemo u vrtić ranije, oko pola osam. I L. dolazi u isto vreme, dovodi ga tata.
Jutros, mi smo stigli par minuta ranije, skunuli jaknu, kapu i šal, i obuvamo patofne. Oni nailaze, i L. kaže
“Dobro jutro Vanja”
Nasmejasmo se, ja odgovorila u Vanjino ime. Taman smo se obuli, i krećemo ka vratima, kad će L. opet
“Čekaj lepotice!”
“Boga mi, opasan si ti, tako mali, a opasan” ja odgovaram.
“Ma nema kod njega zezanja” komentariše L. tata.
“ima, ima” opet će L.
A u međuvremenu, ja bezuspešno pokušavam da Vanju odvedem, držeći je za ruku, do vrata, ona se ne da, čeka L. I onda, zajedno, odlazimo do vrata, L. ulazi, zove tetu, kaže:
“Evo meee, a i Vanja je tu!”
I njih dvoje odlaze put sobe, držeći se za ruke.
A ja, pitaj Boga zašto, opet nisam ponela fotoaparat.
L. ima na onoj blur-ovanoj fotki sa screensaver-a stoji levo od Vanje.
Mama, ajde ti sad beži odatle, moram ja malo…
(mišem preko slika i čitajte, to valjda već znate!)
To je drugi način hipnotisanja.
Šta god da radi, koliko god da je ljuta, plače, vrišti, urla, jedan spot autora iz naslova sve prekida. SVE. Onog trenutka kako počnu tri takta (kako li samo prepozna pesmu nije mi baš najjasnije) počinje da ciči od sreće, dotrčava do TV-a i pokušava da uđe u njega. Ma neverovatno. To ko nije video sigurna sam da ne veruje. Opšta histerija. Peva nešto sa njim, šta li. Pogledajte.
A nije to tako samo sa spotom, može i sa CD-a, ne pravimo pitanje. U kolima uglavnom slušamo radio. Ali kad idemo na Avalu, prijem je tamo loš, onda je tu opet Vlado, cika i vriska…
Šta sad ova oće o screensaver-u?!?
E, pa to je jedan od par načina za hipnotisanje. Niste znali?
Ovako to izgleda.
Sedne Vanja na moju komp stolicu, namestim je lepo da ne klizi, ona uhvati nešto sa stola da čačka i bulji u ekran na kom se smenjuju uglavnom njene fotografije. I ne trepće. I svaku fotografiju prepoznaje, tj sve koji se na njima nalaze. Ali naaaaajviše od svih voli neku fotku koja je napravljena u vrtiću, prošle godine za njen rođendan. Ona sedi na stoličici, a oko nje sva dečica, mislim da gledaju Noddy-ja. Oduševi se kad vidi tu sliku (htela sam da je postavim ovde, ali nemam dozvolu roditelja te dečice, tako da stvarno ne smem, ko bi želeo da vidi, moraće da dođe na kaficu) odmah nešto priča i smeje se. Ma oduševi se, lepo se vidi. I Babu jednu voli, a i kumu Boga mi. Mamu i ostale ne ferma baš mnogo, ko im je kriv kad su tu stalno.
I tako, 5 minuta, 10 minuta, pola sata, ma ni makac od monitora.
Edit: Ma nek ide život, evo vam blur-ovane fotke
Kao što rekoh, ovo je jedan od načina hipnotisanja, a o ostalima, drugi put.
Ma neee, nemamo mi mačku, ali kao da imamo!
Događaj od jutros (a ovo nam se desilo najmanje već 20 puta i pojma nemam što nisam o tome ranije već pisala):
Spremamo se za vrtić, doručkovali, obukli 12 slojeva odeće, šal, kapa, sve po redu, otključavam ja da izađemo (deda čeka u kolima) kad pored mojih i Vanjinih nogu šmugnu nam mačka unutra. To je komšijska mačka. Bračni par gluvonemih stanuju dva sprata iznad nas, imaju devojčicu od desetak godina i tu mačku. E, ta njihova/naša mačka Mica non stop im pobegne, dal’ je oni ne čuju (mislim sigurno je ne čuju, ali kako je ne vide ne znam) tek uglavnom ona je vrlo često na stepeništu i grabi svaku priliku da kod nekog uđe.
Kad ulazim, nije problem da joj ne dam, al’ kad izlazim, onda već jeste. Vanja je malo spora u pokretima, i dok ja nju sklonim sa vrata (da ih zatvorim) mačka je već unutra.
A onda počinje šou. Ja jurim mačku da izađe (ne bih baš ostavljala mačku dok nisam tu) a Vanja vrišti i ciči od sreće, iskida se dete od smeha. I tako, pojurim ja mačku, ona ode pod trosed, pa ovamo, pa onamo, i na kraju ipak uspem da je nekako izjurim. Ona kreće uz stepenice, e, ali Vanja bi za njom. I tako, mi se onda penjemo, jurimo mačku i uz stepenice.
A deda čeka li čeka…
A našu istoriju ljubavi prema mačkama pogledajte ovde
Ja nisam ljubitelj držanja životinja u stanu, ko ima kuću ok, ali ovako u stanu, neka hvala.
Jao što ja mrzim Novu godinu pa ne umem da vam objasnim. Sva ta trka i frka, jezive gužve svuda po gradu, veštačka atmosfera, prevremeno kićenje ulica polovinom decembra, i onda ta svetla posle stoje do marta…
MRZIM.
I tako… imali mi juče Deda Mraza kod mene na poslu, kažu predstava u 17h. Dobro, mi malo kasnimo, hoće piški-neće piški epizoda, krećemo od kuče oko 16h45, a do brda nam treba oko 20 minuta po normalnim okolnostima. A juče… kuku majko! Autoput mili, ma šta mili, stoji. Svi negde krenuli, Nova je godina, jel…
Kod Geneksa, ćale shvati da neće tu, idemo okolo, pa pored vrtića i buvljaka, do petlje Sava Centar a na ulivnoj rampi, što bi rekao jedan moj prijatelj “dve gužve”. Naravno, mislim se ja, pa svi znaju za tu foru. Ćale opet šmucing, pa kroz parking polukružno, pa ispod mosta u krug na autoput. I neeeekako se uključimo. I onda mic po mic 10 minuta prelazak Gazele, ma da, šta je to, ništa. Čim prođosmo Gazelu, ko da ništa nije bilo, gužve nigde, mislim ima gužve, nije prazno, ali ni primaći onome od pre pet minuta.
Radi li Autokomanda, pojma nemam, ajmo na sledeći izlaz. I tako mi Kumodraškom uzbrdo za tren oka stigosmo do odredišta. Vreme 17h30 nije loše prolazno vreme. Ja očekujem beskrajnu gužvu na parkingu faksa, kad ono iznenađenje, praznih mesta kol’ko oćeš.
Žurimo mi gore, stižemo, kad ono… nema Deda mraza, kasni, kažu gužva u gradu. Ma nemoj, kakva gužva, a irvasi, oni ne rade?
I konačno, predstava počinje, kad ono ista teta vrištulja i isti Deda mraz ko i prošle godine, to valjda treba tako. Samo je predstava drugačija, ali nismo je ni gledali. Kao i još neki nestrpljivi da odgledaju, šetasmo se fakultetskim hodnicima. Pa malo liftom gore dole i tako…zabave na pretek.
I pokloni stigoše, al pre toga vriske i cike, plakanja i dranja, ma svega je bilo, al o tome neću.
Posle trkom kući i srećom pa je Vlado Georgiev tu pa je put do kuće veseo. A i gužve više nema, kud li se denu?!
A kod kuće, i mami došao Deda Mraz, doneo novi monitor.
Hvala Zajebantu na savetima za izbor i kupovinu monitora.
Evo jutros iz vrtića dobih fotku sa Deda Mrazom. Šta ga ih je…
(nemoj da je nekom palo na pamet da gleda fleke na duksu, zvaću mog druga Đoleta)
Ja obožavam razne olovke, hemijske, tehničke, ball, flomastere, tanke, debele, grafitne, bojice, krejone, ma svakakvih imam.
Znate već, ovih dana sam u poprilično obimnom poslu, i potrebno mi je da s vremena na vreme nešto zapišem. Olovka stoji na stolu pored računara. Ja ustanem, odem na nešto završim, vratim se, nema olovke. Jedne, druge… desete. Danas, sutra, i tako svakog dana.
Ovo moje dete mi pokrade sve olovke. Mamino dete, šta da vam kažem. I Baba to potvrđuje, kaže: “pa šta se čudiš, ja nisam imala ni jednu olovku a da je ti nisi prisvojila i izgrickala”.
Da, to umalo da zaboravim, olovke su vrlo ukusne, znate li?
Vanja zna!
E, moram da vam ovo ispričam…
Vreme pred spavanje, a ko da su joj pundravci ušli u doope. Trči okolo po sobi ko muva bez glave.
Ja deset puta kažem da se smiri, ona za delić sekunde zastane, “značajno” me pogleda, i nastavlja. Povisim malo glas, napravim namrgođenu facu i prstom pokažem gde treba da sedne. Ona počinje da se smeje. Ja i dalje oštrim glasom i namrgođene face kažem gde da sedne, ona se iskida od smeha, dolazi do mene, hvata me za prst, i okreće mi ruku na drugu stranu.
Tu već i ja počinjem da se smejem, ne vredi mi ništa što bih htela da sam ozbiljna i da izigravam neki autoritet. Ništa mi ne vredi, pukoh od smeha.
Da li je to manipulacija?