Podsetila me AuroraBorealis ovde, pa moram da Vam ispričam.
Svake druge godine u proleće saobraćajci u Somboru organizuju neko savetovanje (da ne gušim sad sa detaljima). I svaki put, poslednjih 4-5 puta, ja sam bila u organizacionom odboru, i stižem tamo jedan dan pre početka skupa.
Jedne godine, pojma nemam kako, nije u automobilima bilo mesta, valjda zbog opreme, i ja rešim da dođem busom. Nije problem, naravno. Zovem taksi telefonom, i do stanice bude 200tinak dinara. Stiže bus u Sombor, ali stanica je daleko da se ide peške, savetovanje je u Hotelu Sloboda, u centru. Šta sad? Pa ništa, stoje taksisti, njih dvojica, ja prilazim, i ulazim u prvi. Kažem destinaciju, i pošto se dobro snalazim na karti, znam da nije bog zna koliko daleko… Vidim ja, tip ima taksimetar, ali ne pada mu na pamet da ga uključi. Voza on mene malo u krug, provalila ja, ali uz svo vrdanje, nema više od 5 minuta vožnje. Stižemo ispred Hotela, kaže lik 500 din. “Mooolim?”, kažem ja, “ma kakvih bre 500 dinara, šta vam pada na pamet, pa koliko ste prešli kilometara.” On u čudu, nije se valjda nadao da neću hteti da mu platim odmah koliko mi je tražio, kreće samnom u neki “raspravu”. Heh, ali tu se prevario. Posle kraće rasprave, kažem ja, “evo, mogu velikodušno da vam dam celih 200, koliko me je koštao prevoz od Zemuna do BAS-a što je umnogome duža relacija od ove kojom ste me okolo-naokolo provozali, valjda da mi Sombor pokažete.” Pružih mu 200 din, i izađoh. Ne reče ništa više, uze novac, i produži dalje. A ja u čudu, potrčah da ispričam dogodovštinu.
